U bedi i samoći nestaju tragovi o životu Srba
Opština Vučitrn, najstarije urbano naselje na Kosovu, nalazi se između Prištine i Mitrovice. Po poslednjem popisu koji je sproveo Kosovki statistički zavod 2011. godine, broji 70 hiljada, a prema podacima UNMIK-a, čak više od 100 hiljada stanovnika. Prema zvaničnoj statistici, Srba u ovoj opštini ima samo 400, što je mnogo manje nego što je stvarno stanje na terenu. Razlog je u tome, što su Srbi, iz najvećeg sela vučitrnske opštine – Prilužja, pre sedam godina bojkotovali popis. Podaci koje smo dobili od Srba zaposlenih u ovoj lokalnoj samoupravi kažu da je od 6.500 Srba, koliko ih je pre 1999. godine živelo na teritoriji Opštine Vučitrn, ostalo samo oko 2.500. U opštini živi još i oko 300 Turaka i isto toliko Roma.
U samom gradu Vučitrnu, u parohijskom domu crkve Svetog Ilije, podignute 1834. godine, živi samo dvoje Srba – sveštenik sa suprugom. Pre oružanih sukoba na Kosovu, bilo ih je bezmalo 1.500. Inače, crkva u Vučitrnu je jedinstvena, jer su u njenoj izgradnji učestvovali, osim Srba, i Turci i Albanci, a ukopana je u zemlju metar i po. Crkva je oskrnavljena 1999, potpuno spaljena 2004, a delimično obnovljena u periodu od 2005 do 2008. godine.
Našoj ekipi onemogućen kontakt sa gradonačelnikom
U lokalnoj opštinskoj administraciji radi petnaestoro Srba, što formalno zadovoljava Zakon o javnoj upravi, u delu o zapošljavanju manjina u javnim institucijama. Zaposleni Srbi kažu da rade normalno i da je saradnja između njih i albanskih kolega dobra.
Boban Ristić, službenik za zajednice i povratak u Opštini Vučitrn kaže da se živi teško, jer je ekonomska situacija na čitavom Kosovu, ali i šire, veoma loša, naglašavajući da bezbednosnih problema nema.
“Srbi koji su ostali da žive u našoj opštini se uglavnom bave poljoprivredom. Inače, situacija je stabilna, ljudi se kreću, dolaze u opštinu, vade dokumenta. Što se tiče slobode kretanja, nema problema”, kaže Ristić, dodajući da se lokalna samouprava maksimalno trudi da olakša život i opstanak svim svojim građanima, uglavnom kroz subvencije i male grantove.
I pored pet imejlova koje smo poslali na službenu i privatnu adresu gradonačelnika Vučitrna, Džafera Tahirija, zatraživši intervju, odgovor nismo dobili. Do šefa kabineta i administrativnog asistenta predsednika opštine takođe nismo mogli da dođemo, jer čovek od nekih šezdesetak godina, koji radi kao obezbeđenje ispred kabineta, nije dozvoljavao da uđemo, niti je sa nama želeo da priča na srpskom. U samoj zgradi opštine smo na vratima primetili dvojezične natpise na kancelarijama, a zvanični sajt opštine je samo na albanskom jeziku.
U nemogućnosti da pronađu posao u svojoj opštini, mladi Srbi iz Opštine Vučitrn odlaze put Beograda, Niša, Kraljeva ili u zemlje Evropske unije. U selima su ostala većinom staračka domaćinstva, u školama je sve manje dece.
“Nismo do sada informisali gradonačelnika o odlasku mladih Srba iz opštine Vučitrn, ali je tačno da odlaze, većina zbog posla i boljih uslova života. Mislim da centralne vlasti treba malo više da se trude, da podrže manjinske zajednice, jer mi nemamo moć, nemamo snagu, nemamo budžet, a predstavnici centralnih vlasti su ti koji mogu da dođu, da popričaju sa građanima, da im objasne šta rade, da im pomognu, da bi ljudi opstali. Dosta je naroda otišlo, a odlaziće se i dalje ako se centralne vlasti ne potrude da to spreče”, priča nam Boban Ristić dok nam pokazuje sada jednonacionalan grad Vučitrn, u kome se prepliću stara i nova arhitektura.
“Moji sugrađani Srbi treba da se nadaju i da rade na tome da opstanu i da se vrate svojim kućma. Opštinske vlasti rade, novi gradonačelnik ih posećuje i trudi se da pomogne, ali centralne vlasti moraju da obezbede malo veće grantove za razvoj poljoprivrede ili izgradnju neke fabrike. U tom smislu, isti problem imaju i manjinska i većinska zajednica”, zaključuje službenik za zajednice i povratak u Opštini Vučitrn, Boban Ristić.
Kako je čuveni Vojinović most postao privatno vlasništvo?
Da je Srba bilo u gradu Vučitrnu, srednjovekovnoj prestonici vladarske porodice Brankovića i vlastelina Vojinovića, osim crkve i porušenog groblja, podseća još Vojinovića most, po istorijskim podacima, sagrađen na reci Sitnici. Sitnica je u međuvremenu promenila tok, a most je ograđen od strane vlasnika jednog restorana i tako je onemugućeno da meštani i turisti obilaze i dive se lepoti najstarijeg kamenog mosta u ovom delu Balkana. Naime, vlasnik restorana je u blizini mosta izgradio restoran i letnju baštu, ogradio dvorište, ali i deo opštinskog zemljišta na kome se nalazi most. Pošto nismo uspeli da razgovaramo sa nadležnima u opštinskoj administraciji, ne znamo da li za to ima dozvolu, ali Srbi koji tamo rade kažu da je to uradio ilegalno.
Od jednog slučajnog prolaznika, koji nije želeo pred kamere, saznali smo da opštinska vlast ne čini nikakve napore da skine ogradu oko mosta i da je čovek koji je ga je „privatizovao, neko sa kim se ne bi trebalo zamerati“.
Od 63 sela u vučitrnskoj opštini, Srbi još žive u Prilužju, Gojbulji, Banjskoj i Gracu. U Velikoj Reci, Gornjem i Donjem Stanovcu, Slatini, Novom selu Mađunskom, Mijalićima, Bukošu, Gornjem i Donjem Svračku, Nedakovcu i ostalim selima vučitrnske opštine, Srba više nema. Otišli su, iz bezbednosnih ili ekonomskih razloga.
Prilužje, veliko selo sa velikim poteškoćama
Prilužje je najveće selo u Opštini Vučitrn, nalazi se između Obilića i Vučitrna, na površini od 745 hektara. Kroz ovo mesto protiču dve reke: Lab i Sitnica, koje vrlo često plave plodnu zemlju, ali i domaćinstva. Pre 1999. godine, ovde je živelo blizu 3.500 Srba, sada ih ima 2.500, a u 50 domaćinstava živi i oko 250 Roma U najvećem selu vučitrnske opštine se nalaze Osnovna škola „Vuk Karadžić“ i Srednja tehnička škola „Nikola Tesla“, koje funkcionišu u obrazovnom sistemu Republike Srbije. Nastavu pohađa 500 učenika, Srba i Roma.
Zabrinjavajuće je, kažu meštani Prilužja, što Srbi sve više prodaju zemlju i kuće i odlaze put centralne Srbije, ali i u zemlje zapadne Evrope. Nezaposlenost, nedovoljna vladavina prava i nezaineresovanost lokalnih i centralnih vlasti su, kako kažu, osnovni razlozi odlaska Prilužana sa svojih vekovnih ognjišta.
Nije lako biti Srbin na Kosovu
Miroslavka Milićević, rođena u Prilužju, živela je i radila u Prištini, kaže da je „veoma teško danas biti Srbin u kosovskim selima“:
„Živimo kao u logoru, u getou, a najteže je za mlade jer nemaju posla i zato odlaze. Pojedini meštani prodaju zemlju i kuće, a većina kuća ostaju prazne. Više od stotinu kuća u našem selu je opustilo“, rezignirano kaže Miroslavka.
Gradimir Bojković živi sa majkom, suprugom i dvojicom oženjenih sinova u Prilužju. Kaže da sa komšijama Albancima nema problema, ali da su problem vlasti i na Kosovu, i u Srbiji.
„Pomaže Srbija, nešto manje se trude opštinske kosovske vlasti, ali zapošljavanje i podela subvencija i humanitarne pomoći, uglavnom nije korektna. Rodbinske i partijske veze su glavni kriterijum, a ne stvarne potrebe“, naglašava Gradimir, dodajući da socijalna pomoć nije rešenje, niti garantuje budućnost.
„Ovaj narod je navikao da radi, ali fabrika nema, od poljoprivrede ne može da se preživi, jer nema tržišta, a i otkupne cene su male“, zaključuje Bojković.
Poplave iz godine u godinu postaju sve veći problem
Atar sela Prilužja je u poslednjih godinu i po dana dva puta plavljen. Nekada izvor života za Prilužane, reke Lab i Sitnica, pretvorile su se u neprijatelje meštana.
„To se dešava zbog ljudskog faktora, ne izlivaju se reke same od sebe. Gradi se neplanski, nadležni ne čiste rečno korito. Inspektori iz opštine Vučitrn su dolazili i nikome od nas Srba nisu pomogli, iako je sve ovo bilo pod vodom. Samo su pomogli romskim porodicama“, priča Bojković, pokazujući nam još uvek vlažne zidove svoje stare kuće, građene pedesetih godina prošlog veka, od blata i kamena.
Gradimirova supruga Zora, kategorična je da budućnosti za Srbe u Prilužju ovde nema i da je dve trećine meštana Prilužja već kupilo kuće i stanove van Kosova
I Romi gledaju na zapad
Romi u Prilužju žive kao i većina njihovih sunarodnika širom Kosova, u lošim kućama, bez posla, sakupljajući sekundarne sirovine ili nadničeći. Kažu da sa Srbima u Prilužju žive u dobrim komšijskim odnosima. Mladi Romi uglavnom maštaju o zapadu Evrope, gde misle da će imati životne uslove dostojne čoveka u 21. veku.
Dok smo ulazili u naselje u kome žive Romi, zapahnuo nas je smrad od otpada, deponije smeća koje su napravili nesavesni ljudi.Kućice trošne, a ispred se igraju deca, bosa i obučena u prašnjavu i prljavu odeću.
Florijan Bogazi, ima 15 godina, ide u srednju školu, živi sa roditeljima, sestrom i bratom u dve sobe.
„Moji roditelji su izbegli iz Slatine, a ovde smo podstanari. Živimo, onako…tata radi na njivama lokalnih Srba, pa kada dobije nadnicu, kupi nam odeću, hranu…Ja ne vidim svoju budućnost na Kosovu, čim budem punoletan, odlazim negde, u Beograd ili Italiju, možda u Nemačku“, priča nam Florijan i kroz još uvek dečji osmeh, tvrdi da će postati pevač. Da ima talenta, uverili smo se i sami, dok nam je, ispraćajući nas, otpevao setnu romsku himnu „Đelem, đelem“.
I pored zaista nehumanih uslova života, mladim Romima ne nedostaje mladalačkog zanosa i u svakom trenutku pokušavaju da od ružne svakodnevnice, lek potraže u muzici. I osamnaestogodišnji Ramadan Buzoli, koji u Prilužju živi sa majkom, osim što igra košarku, svojom najvećom ljubavlju smatra gitaru.
„Gitara je moja duša, moje srce, moj san“, kaže nam Ramadan, prebirajući po žicama pesmu „Daire“, grupe „Smak“. I ovaj mladić kaže da ne vidi budućnost u kosovskoj ravnici, već negde u Evropskoj uniji, možda čak i u Americi.
I dok napuštamo takozvanu „romsku mahalu“, deca se utrkuju ko će pre da dodirne kameru i mikrofon. Dečačić od desetak godina nas zaustavlja pre ulaska u auto i traži da objavimo njegovu molbu:
„Samo recite da nas komšije Albanci, kada prolaze ovuda kolima, ne psuju i ne pljuju.“
„Kradu se kola, traktori, krave…zna se ko“
Predstavnik sela Prilužja, Nebojša Zdravković, koji često kontaktira lokalne vlasti u Vučitrnu, kaže da se maksimalno trudi da pomogne da svi meštani Prilužja žive bolje. Infrastruktura se polako gradi, popravljaju se ulice, ulična rasveta radi, funkcioniše vodovod i kanalizacija, ali bezbednost ljudi i imovine nije na zadovoljavajućem nivou.
„Najveći problem je bezbednost, učestale su krađe, kradu se kola, traktori, krave. U Prilužju je ranije bilo najmanje 300 krava, a sada imamo šest krava u ovolikom selu. Ljudi koji imaju krave treba da dežuraju svake noći i da ih čuvaju od lopova“, objašnjava Zdravković, napominjući da je desetak policajaca u policijskoj podstanici u selu malo i da je podneo zahtev nadležnima da se zaposli još „čuvara zakona“.
Predstavnik sela, kao i njegovi sugrađani, kaže da su poplave velika opasnost i da se o njima govori samo kada se dogode.
Gojbulja, čardak ni na nebu, ni na zemlji
Kada sa magistralnog puta Priština–Mitrovica dođete do skretanja za grad Vučitrn, desno se odvaja put za Gojbulju, selo u podnožju Kopaonika, udaljeno samo tri kilometra od magistrale.
Nekada je Gojbulja bila čisto srpsko selo, a mešovito je postalo pre nekih pet-šest godina. Danas u selu ima sedam albanskih kuća, a Srba je svakog dana sve manje i manje. Žive u svega 35 kuća, od 100, koliko ih je bilo do 1999. godine. Polovina domova je napušteno. Većina mladih ljudi živi na relaciji Mitrovica-Gojbulja ili Srbija-Gojbulja. Dvadesetak mladića je otišlo trbuhom za kruhom, čak u Norvešku. Jednog naturalizovanog Norvežanina srećemo kod seoske prodavnice, u centru sela, gde se nalazi i škola, koju pohađa svega desetoro učenika.
„Šest meseci radim u Norveškoj, šest meseci sam kod kuće i isplati se. Donesem oko 10. 000 evra, o kojima ovde mogu samo da sanjam“, priča nam mladić koji ne želi da se predstavi.
I desetak meštana sa kojima smo razgovarali, nije želelo da kaže svoja imena. Boje se da ne izgovore nešto što se neće svideti komšijama Albacima ili vlastima. Razumemo i ne insistiramo.
Krećemo prema seoskoj crkvi, jedinom asfaltiranom ulicom u Gojbulji, prema kući Bratislava Kostića, predstavnika sela. Bratislav, nastavnik u školi, jedan je od retkih koji u Gojbulji živi sa ocem, suprugom i decom.
„Gojbulja je čardak ni na nebu ni na zemlji. Mitrovica vodi računa o svojim meštanima, a opština Vučitrn je slaba i ne može da zaposli ljude, niti u administraciji, niti u javnim preduzećima. Mislim da je jezik najveća barijera za bilo kakve druge poslove. Srbi uglavnom ne znaju albanski i to je dodatni problem“, počinje Kostić priču o svom selu.
Bratislav tužno ponavlja ono što i komšije, da je mladih svakim danom sve manje. Ipak on ne odustaje.
„Ja sam predsedavajući Komiteta za zajednice u opštini Vučitrn, koji je napravio strategiju za razvoj opštine i ja sam učestvovao u njenoj izradi. U jednoj klauzuli piše da se prilikom formiranja tih komiteta za zajednice i za bezbednost, pored toga što se vodi računa o nacionalnoj strukturi, da se vodi računa i o teritorijalnoj strukturi“, objašnjava Kostić, verujući da će strategija početi da se primenjuje, u interesu svih građana.
Bratislav Kostić, i pored svih nedaća koje muče Srbe u ovom selu podno Kopaonika, poziva svoje sugrađane da ne žure sa prodajom kuća.
„Ne prodajte kuće za male pare, koliko vredi jedan polovni automobil. Dedovinu bi trebalo sačuvati i ostaviti je budućim generacijama. Ne dozvolite da jedna generacija uništi sve“, poručuje Bratislav.
U Gojbulji, Srbi su još uvek vlasnici više od 70% zemlje, ali je svu ne obrađuju. Još uvek je prisutan strah i sećanje na 1999 i 2004. godinu, a oko 20% zemlje je i dalje uzurpirano. Takođe, planirana je i izgradnja autoputa koji prolazi kroz srpske njive u ataru sela, pa ovo područje počinje da bude izuzetno primamljivo za kupce.
U centru sela se meštani Gojbulje ne zadržavaju dugo jer su još uvek vidljivi tragovi pucnjave na seosku prodavnicu, od pre nekoliko godina, usred dana. Mesto okupljanja im je jedino crkva Svete Petke, podignuta 1986. godine, na temeljima stare.
Na samo dva kilometra od Gojbulje, prema severnoj padini Kopaonika, nalazi se selo Miroče, u kome je pre 1999. bilo 11 srpskih kuća. Poslednji Srbin je napustio selo 2004. godine, a imanja i kuće su uzurpirani, kažu meštani Gojbulje.
„Sve je uzurpirao jedan čovek, ali opština i policija ne reaguju“, kaže nam u prolazu čovek, osvrćući se sa strahom da ga neko ne vidi da razgovara sa novinarima.
Banjska Vučitrnska, više pasa nego Srba
Posle Vučitrna, desno od magistralnog puta, krivudavi skoro asfaltirani put vodi do sela Banjska. Vučitrnska Banjska ili Malena Banjska, nekada banovina Strahinjića Bana.
Na ulasku u selo srpsko groblje i i crkva posvećena Svetom Nikoli. Crkva je iz 13. veka, a predanje kaže da je gradnju u 14. veku nastavio car Dušan i posvetio je svojoj majci Teodori. Posle 1999. godine je tri puta minirana, ali su seljani sakupili novac i zajedno sa donatorima, uz blagoslov Eparhije raško-prizrenske, crkvu podigli iz ruševina.
U Banjskoj, koja je uvek bila mešovito selo, pre oružanih sukoba na Kosovu živelo je oko 300 Srba. Sada ih je u petnaestak kuća, u dvorištima ograđenim kamenim zidovima i visokim kapijama, ostalo tek četrdesetak. Lavež pasa ledi krv u žilama, ali meštani kažu da tako mora. Svaka kuća ima po tri ili četiri psa, jer ih, kako kažu obaveštavaju o zvanim, ali mnogo više o onim nezvanim gostima, koji pljačkaju njihove kuće i štale.
Srbi, meštani Banjske nam se i nisu mnogo obradovali. Ne bi oni ni u novine ni na televiziju. Sigurnije je kažu, ako ćute.
Hrabra sedamdesetčetvorogodišnja Slobodanka Dančetović, koja u Banjskoj živi sa sinom, snajom i dve unuke, ne misli tako. Hrabro otvara jednu, pa drugu kapiju, nudeći nas sokom od zove, koji je tek napravila.
„Malo je Srba ovde ostalo. Bilo je ovo mešovito selo i bio je dobar život ranije, ali posle rata, nikako. Ono odmah posle rata, komšije Albanci nas nisu ni pozdravljali, a sada ima dve – tri godine, javljaju se. Ne bih o onima koji su nestali, a nestalo je devetoro Srba iz našeg sela. Sve se zna, ali…“, u samo njoj znanim šiframa nam priča Slobodanka i nastavlja o svojoj muci:
„Ništa nikome nismo učinili nažao, ali komšije nama jesu naneli štetu. Imala sam kravu i nju su mi ukrali. Razbili su spoljni zid i oterali i kravu i bika. Sada stoku više ne držimo, samo svinje. Pre petnaestak dana, žena bila u bolnici, muž otišao da je obiđe, ukrali im kravu“, priča Slobodanka, pokazujući nam tragove razbijenog zida štale.
Slobodanka ima penziju od 75 evra, sin radi kao portir u školi, obrađuju baštu koja je u blizini kuće, njive su opustele.
„Nekada je ovo bilo lepo selo i imali smo lep život. A danas, nikako…Ali, daj Bože samo mira i da mi deca ostanu živa. Volela bih da odu u Mitrovicu, a ja da ostanem i da umrem ovde, da me sahrane pored muža“, kaže setno vremešna Slobodanka. Onda se priseti da nam nije rekla da u selu nemaju ni prodavnicu.
„Ako nam treba zrno soli, moramo u Mitrovicu“, naglašava. U Vučitrn, kaže, retko ide. Jedino kada joj zatreba neka dokumentacija.
U takozvanoj srpskoj mahali, u Malenoj Banjskoj, pored rečice Toplik, nova omalena škola, sagrađena posle rata, donacijom Novog Sada i Bečeja. Četvorogodišnja škola nosi ime „21. novembar“, a u njoj je samo jedan đak. U četiri razreda, jedan učenik.
Nasuprot malim i trošnim srpskim kućama, komšije Albanci su izgradili velelepne kuće, dvorišta su sređena, u svakom parkiran moderan automobil.
Na ulici srećemo sedamdesetvogodišnjeg Behrama Mustafu, koji tvrdi da su sada međunacionalni odnosi u Banjskoj dobri, ali da vlast ne čini dovoljno za ljude, ni za Srbe, ni za Albance.
„Ovi na vlasti samo gledaju da zaposle svoje i da daju subvencije za svoje, ili rođake ili partijske drugove. A evo sada grade put i umesto da iskoriste državnu zemlju koja je pored puta, oni su ga trasirali preko plodnih njiva i to mora da se plati privatnicima“, objašnjava Behram Mustafa.
Izlazimo iz Malene Banjske i još jednom svraćamo u crkvu, okruženu stoletnim stablima, među kojima je i jedan badem.
Sama, razrušena i oskrnavljena crkva Svetog Jovana Preteče u Samodreži
Samodreža je selo u opštini Vučitrn, na krajnjim južnim padinama Kopaonika, u dolini Laba, nekada mešovito, a nakon 1999. godine, u njemu žive samo Albanci. Više od 70% imovine koja je bila u vlasništvu Srba, prodato je, a ostalo je ili uzurpirano ili napušteno. U dvorištu seoske škole, nalazi se crkva, posvećena Usekovanju glave Svetog Jovana Krstitelja, koja je na temeljima stare crkve podignuta 1932. godine. Pored mnogih donatora, u obnovi crkve, za koju istorijski podaci govore da je bila mesto večere Lazara Hrebeljanovića i njegovih velikaša pre Kosovske bitke 1389. godine, prilog za njenu izgradnju je dao i poznati naučnik Mihajlo Pupin.
Maja 2018. godine, crkva izgleda sablasno. Nema krsta na krovu, vrata su skinuta, u crkvi je kravlji izmet, gomila pepela i gareži od paljevine. Ni traga od fresaka, ni ikona.
U Grace samo pred izbore
Grace je selo u opštini Vučitrn, u podnožju Kopaonika, u dolini potoka Koskovika, na tri i po kilometra jugoistočno od ušća Laba u Sitnicu, sa desne strane magistralnog puta Priština-Mitrovica. Po popisu koji je sproveo Statistički zavod Kosova, 2011. godine, selo je imalo 1.736 stanovnika. Pre rata na Kosovu, selo je bilo naseljeno samo Srbima, bilo je 130 kuća. Sada, maja 2018. godine, ima 45 srpskih, sa 250 ljudi i 40 albanskih kuća.
Silazeći sa glavnog puta, pored kojeg su velike kuće i lokali, odjednom, posle samo jednog kilometra, ulazeći u Grace, nailazimo na trošne kuće i smrad od kanalizacije koja se uliva u sada suv kanal Ibar-Lepenac. Poneka nova kuća, kažu da su ih izgradili Albanci posle rata, narušava jadan izgled sela Grace.
Na ulasku u selo srećemo Dritona, koji se u ovo selo doselio pre pet godina. Bez pitanja, on nam za minut objašnjava kako se živi i na manjinski, i na većinski način u ovom selu.
„A svima nam je isto. Teško žive i Albanci, i Srbi i Romi i svi. U Grace ne ulažu ni opština, ni vlasti iz Prištine. Kanalizacija loše urađena, ulice neasfaltirane, samo pred glasanje nas posećuju i obećavaju pomoć“, nabraja Driton i dodaje da Srbi prodaju dedovinu, odlaze, ne želeći da se bore za svoje selo.
I dok šetamo selom u potrazi za sagovornikom, uveravamo se u Dritonovu priču. Srbi uglavnom čekaju da im neko ponudi dobru cenu, pa da odu. Dosta im je, naglašavaju, i obećanja, i nesigurnosti i siromaštva.
Pored glavnog puta, malo pre skretanja prema školi, živi Gordana Stanišković sa sinom, učenikom sedmog razreda. Kuća, kao iz filmova strave i užasa, samo što se ne sruši.
„Sve propada, kod prozora se iscepao zid. Strah me je i po terasi da hodam. Žao mi da propadne sasvim, a nemam čime da popravim. Želela bih da sinu sredim kuću, da ne kažu u selu kako je otac umro, a majka napustila kuću. Duša me boli, ali ne mogu“, počinje svoju ispovest Gordana, dok je sin posmatra suznih očiju. Iako ima samo 13 godina, mnogo je pretrpeo i još uvek trpi. Nema svoju sobu, kupatilo je u očajnom stanju, nema kompjuter, ni moderni telefon.
„Imam porodičnu penziju iz Srbije, to je 9.000 dinara, socijalnu pomoć od 4.000 i dečji dodatak od 2.500 dinara. Sve od Srbije. Ne možeš sa tim parama ništa da stvoriš, samo da se prehranimo“, nastavlja Gordana.
Kaže da su se ranije, dok joj je muž bio živ, obraćali za pomoć u opštinu, ali prošlo je već četiri godine, a nijedna institucija ni organizacija ne mogu da joj naprave kupatilo. Njoj ne treba, navikla je ona kao u pretprošlom veku da se kupa u koritu, ali žao joj sina. Skoro će momak da postane.
Nedaleko od kuće Staniškovića, žive njihovi kumovi. Bračni par Mihajlović, tridesetdevetogodišnja Suzana i sedam godina stariji Milan, sa šestoro dece u straćari od šezdesetak kvadrata. Milan je zaposlen, ali jedna plata je nedovoljna za hranu i garderobu za šestoro mališana.
„Živimo samo od plate. Zemlju nemamo, samo šest ari baštice. Imali smo oko hektar, prodali smo da bismo izlečili jednog bratanca“, priča Milan, dok Suzana stidljivo pokazujući unutrašnjost kuće u kojoj žive, tiho dodaje:
„Ovu zimu je kuća izdržala, ali mislim da sledeću neće. Samo da se ne sruši na decu“.
Predstavnik Graca, Radovan Petrović, koji u selu živi sa suprugom i petoro dece, kaže da njegove komšije zaista žive u teškim uslovima. Zbog toga prodaju i odlaze.
„Najveći problem je kako se zaposliti. Mladi nemaju posao, odlaze, a posle za njima idu i roditelji. Od poljoprivrede se teško živi, ima dosta ulaganja, a nema tržišta“, objašnjava nam Radovan, koji obrađuje 10 hektara zemlje.
Radovan je ljut na komšije Albance jer su u selu otvorena dva pogona koji se bave preradom povrća, ali ni u jednom ne rade Srbi. Dodaje da opština i u infrastrukturu ne ulaže podjednako.
„Sve ulice u selima u kojima žive Albanci su asfaltirane, a pogledajte kod nas… Ništa. Ko zna koliko sam puta podneo projekat da nam asfaltiraju put od škole do izlaza iz sela, ali vidite i sami, ništa“, ljutito priča Radovan Petrović, potvrđujući reči komšije Dritona da u Grace političari dolaze samo pred izbore.
Na kraju nas je zamolio da pohvalimo Ministarstvo za zajednice i povratak, koje je jedino pomoglo ovom selu, izgradivši kanalizaciju.
U Gracu, po obrazovnom sistemu republike Srbije, radi osmogodišnja škola „Sveti Sava“, u kojoj u osam razreda i u predškolskoj ustanovi, ima samo 28 đaka. Trinaestogodišnja Dušica nam kaže da imaju i kabinet za informatiku, ali nemaju salu za fizičko.
„Ali nije to ni važno. Kada bi samo bilo više dece da se družimo, kada ne bi odlazili“, ne krije svoje želje Dušica.
(Ova reportaža je deo projekta „Život na manjinski način“, koji je podržala Kosovska fondacija za otvoreno društvo iz Prištine. Stavovi, zaključci i preporuke, izrečeni u reportaži, ne izražavaju neophodno i stavove Kosovske fondacije za otvoreno društvo).
Anđelka Ćup