Opština Leposavić je krajem maja 2017. godine raspisala konkurs za opštinske službenike, među kojima i za prevodioce. Najsevernija kosovska opština nema zgradu, gradonačelnik je smešten u kancelariji zgrade Zavoda za socijalno osiguranje, kao i njegov zamenik i zaposleni u Kancelariji za zajednice. Na vratima kancelarija nema natpisa ni na jednom jeziku. U nekadašnjoj zgradi opštine, na kojoj na srpskom i engleskom piše SO Leposavić, smeštena je skupštinska sala i predsednik SO Leposavić. Zakon o upotrebi jezika se ne poštuje, jer za to nema uslova, tj. ne postoji formirana prevodilačka služba. Dokumenta se Albancima ipak izdaju na albanskom, jer kosovskoj opštini Leposavić u pomoć priskače Ministarstvo lokalne samouprave, kako su nam rekli, a takođe postoji kacelarija opštine u albanskom selu Šaljska Bistrica, gde Albanci uglavnom završavaju administrativne poslove. Za postojanje Kancelarije poverenika za jezike čuo je mali broj Albanaca u opštini Leposavić, a za mogućnost žalbe ukoliko im je pravo na jezik uskraćeno, meštani tri albanska sela uglavnom ne znaju.
Pre rata je postojala obavezna dvojezičnost, a sada ne znam
U opštini Leposavić, Zakon o upotrebi jezika kojim se definiše ravnopravnost srpskog i albanskog jezika u službenoj upotrebi, delimično se poštuje. Međutim, oko stotinak preostalih, uglavnom starijih, Albanaca koji žive u selima Košutovo, Šaljska Bistrica i Ceranja, zbog ekonomskih i socijalnih teškoća, kako kažu, o pravu na jezik skoro i ne razmišljaju. Snalaze se i tvrde da nemaju nekih većih problema kada odu u opštinu.
Albanci, meštani leposavićke opštine dodaju da sva potrebna dokumenta koja izdaje opština, dobijaju na svom maternjem, albanskom jeziku. Kada odu u sedište opštine, u opštinsku administraciju, sud ili policiju, uglavnom završe posao, jer stariji Albanci znaju srpski, dok mlađima uvek neko pomogne. Albanci ustvari retko i idu u opštinu, jer u selu Šaljska Bistrica imaju mesnu kancelariju, u kojoj mogu da završe skoro sve administrativne poslove.
Meštani tri sela naseljena Albancima u opštini Leposavić se više sećaju zakona o jeziku koji je važio pre rata i znaju da je tada dvojezičnost bila obavezna. Sada većina njih i ne zna da postoji zakon koji na Kosovu reguliše ravnopravnu upotrebu srpskog i albanskog, ali su sigurni da nerazumevanje dovodi do nepoštovanja i manjka tolerancije.
„Pre rata je postojala dvojezičnost, a sada ne znam. Ali, što više jezika znaš, bolje je. Dobro je ako ima zakon o jeziku, jer ne ide da se zatvaraju vrata svojim komšijama koji ne govore tvoj jezik“, priča Džafer Haljilji iz Ceranje i kaže da on i njegove komšije iz albanskih sela retko idu u opštinu, jer imaju mesnu kancelariju u Šaljskoj Bistrici, u koju dolaze i Srbi kako bi uzeli kosovska dokumenta. Kaže da nema problema kada govori albanski u Leposaviću i govori ga slobodno.
„Ranije smo išli u opštinu, sve je bilo dvojezično, bio je prevodilac takođe, a sada ne znam kako je. Ali mora ipak da postoji neko ko brine za građane koji ne znaju srpski a žive ovde, kao za one što žive u Prištini, a ne znaju albanski jezik“, kaže Fatmir iz Šaljske Bistrice.
Jetiš Haljilji iz Ceranje dodaje da nije čuo da postoji zakon o jeziku i da u opštinama mora da radi prevodilac, ali je siguran da Albanci treba da uče srpski, a Srbi albanski. Jetiš misli da su političari krivi ako se ne poštuje pravo svakog stanovnika Kosova na svoj jezik.
„Problemi nastaju ako se kao nekada, ne poštuje dvojezičnost. Ako se razumemo i sarađujemo, manje je problema, ali ako se ne razumemo, uvek ima problema. Obični ljudi i građani poštuju sve zakone, pa i dvojezičnost, ali političari neće da sprovode zakone namerno“, kaže jedan stariji meštanin Ceranje.
Skupštinska i prevodilačka služba ne postoje, prevodilac samo na papiru
U Leposaviću nismo primetili saobraćajne znake ispisane na srpskom i albanskom, kao što i za albanska sela ne postoji nikakav putokaz, ispisan ni na albanskom, ni na srpskom jeziku. Ni na ulazu u sela nema tabli sa dvojezičnim natpisom.
Predsednik SO Leposavić, Zoran Todić, koji nije hteo da govori pred kamerama, rekao nam je da bi trebalo da pitamo nekog drugog zašto opštinske službe nisu formirane. Todić kaže da zna koje su zakonske obaveze opštinske administracije kada je u pitanju Zakon o upotrebi jezika, ali da one još uvek nisu sprovedene.
„Skupštinska služba takođe ne postoji. Sednice su na srpskom, jer mi i nemamo odbornike Albance, a skupštinska dokumenta uglavnom prevode zaposleni u Ministartsvu lokalne samouprave kada nađu vremena. Mi imamo zaposlenog prevodioca, kojeg ja nikada nisam video i koji postoji samo na papiru“, priča Todić.
Nevladine organizacije i civilni sektor, ali i mediji u opštini Leposavić nisu se do sada bavili temom Zakona o upotrebi jezika i njegovim kršenjem u svojoj opštini. Bavili su se uglavnom nepoštovanjem zakona kada je u pitanju upotreba srpskog jezika na centalnom nivou. To nam potvrđuje i novinarka Sanja Sovrlić.
„Koliko sam ja upoznata, ovde taj zakon još uvek nije zaživeo i nisu formirana odeljenja koja bi trebalo da se bave tim pitanjem. Pretpostavljam da se Leposavić smatra novom lokalanom samoupravom koja još uvek nije u potpunosti funkcionalna. Moram da priznam, kada govorimo o upotrebi jezika, više govorimo o upotrebi jezika na centralnom nivou. Tek kada ste vi došli i postavili to pitanje, počeli smo da razmišljamo o tome da se tom temom treba baviti i na lokalnom nivou. Nije mi poznato da se u Leposaviću, ali i uopšte u opštinama na severu Kosova neko mnogo bavio tim pitanjem i mislim da je to odlična tema i za medije i za nevladin sektor“, kaže Sanja Sovrlić.
Opština Leposavić ima dva zvanična sajta, ali ni na jednom nema prevoda na albanski jezik: www.leposavic.net i www.opstinaleposavic.org. U najsevernijoj kosovskoj opštini, osim na policijskoj stanici, nigde nema dvojezičnih natpisa.
Poverenik za jezike Slaviša Mladenović smatra da bi poštovanju Zakona o upotrebi jezika trebalo znatno ozbiljije pristupiti.
„Stav naše kancelarije jeste da je svaki jezički prekršaj kršenje zakona i da bi ga trebalo prijaviti. Međutim, bojim se da u javnim upravama u opštinama postoje ljudi koji na neki način olako prelaze preko određenih propusta i to opravdavaju, bilo nedostatkom političke podrške, bilo drugim prioritetima. Smatram da bi ljudi prema tom problemu morali ozbiljnije da se postave, da bi morali da se malo ozbiljnije bore za svoja prava i da u tu borbu ulažu više energije. Previše je ljudi zadovoljno trnutnim stanjem, iako stanje očigledno ne valja“, tvrdi Mladenović.
(Ova reportaža je deo projekta „Pravo na jezik – pravo na život“, koji je podržala Kosovska fondacija za otvoreno društvo iz Prištine. Stavovi, zaključci i preporuke, izrečeni u reportaži, ne izražavaju neophodno i stavove Kosovske fondacije za otvoreno društvo).
Anđelka Ćup