Siga, Brestovik, Ljevoša i Goraždevac su četiri sela opštine Peć, u kojima još uvek žive Srbi i Crnogorci. Od preko 3 500 Srba i Crnogoraca, koliko ih je do 1999. godine živelo u ova četiri sela, sada ih je manje od 1000. Manje od 100 ih još ima u Belom Polju, Peći, Vitomirici i u konaku Pećke patrijaršije. Nezaposlenost je najveći problem koji imaju Srbi u ovim selima. Iako gradonačelnik Peći, Gazmend Muhadžeri tvrdi da je bezbednosna situacija dobra, Srbi kažu da im komšije Albanci kradu letinu, voće i povrće, da im seku šumu i puštaju stoku na njihove zasejane njive. Siga i Brestovik imaju problem sa pijaćom vodom, na meštane Ljevoše prepradavci vrše pritisak da prodaju svoja imanja, a u Goraždevcu nema programa za zapošljavaje mladih.
Brestovik
Kada na oko pet kilometara od centra Peći, putem prema Kuli i dalje prema Crnoj Gori, skrenete levo i prođete samo kilometar od magistrale, stižete u Brestovik. Brestovik je smešten u podnožju vrhova Šestar i Asanov vrh, na padinama Prokletija. Do 1999. godine, selo je bilo bogato i razvijeno. Brojalo je oko 700 stanovnika u više od 100 domaćinstava. 1999. godine, zajedno sa većinom srpskih sela u Metohiji, Brestovik je uništen do temelja. Samo je jedna kuća, pukim slučajem ostala van domašaja vatre. Meštani su proterani, stoka, brojne mašine i pokretna imovina su opljačkani.
Do sredine 2004. godine, Brestovik je bio bez žitelja. Tada je započet povratak raseljenih Srba i danas ovde živi pedesetak stalnih žitelja.
Kad ne mogu da pomognem crkvi, ne mogu ni da uzimam.
Osamdesetogodišnja Zorka Džavrić iz Brestovika, rodila je petoro dece, tri sina i dve kćeri, a bez muža, koji je stradao u saobraćajnom udesu, ostala je kada je najstariji sin imao 16 godina. Zorka je sama podigla decu, mučila se, radila i svoje i tuđe njive. Deca su je, kaže, slušala, ali onda je za jednu noć, sve što je stekla, tri kuće, štalu i pomoćne objekte, odnela vatra i bes nekadašnjih komšija i prijatelja.
U svoje selo se vratila među prvima, sa srednjim sinom. Prima penziju od Republike Srbije, mesečno 9 300 dinara. U praznu kuću, koju je njenoj porodici napravila međunarodna zajednica, unela je samo dva kauča koje je donirao neko, ne seća se ko. Nije imala ni sto, ni stolice, ni električni šporet, ni mašinu za veš. Od paleta je njen sin napravio sto, Zorka ga je lepo prekrila i snašli su se. Nameštaja u kući nema, videli smo, osim jednog ormara i dva drvena kreveta, koje je Zorkin sin kupio od jednog komšije.
„Davala je pomoć crkva, davali Dečani (manastir Visoki Dečani, primedba autora), ne znam, boga mi“, priča nam Zorka karakterističnim naglaskom za ovaj kraj i dodaje: „ A ja nisam nikada išla da se molim u crkvu. Kad ne mogu da pomognrm crkvi, ne mogu ni da uzimam. Vele idi u crkvu, oni će ti dati. Ne, Boga mi, nisam mogla“.
Sve vreme dok priča, nismo sigurni da li je u Zorkinim očima osmeh ili poneka suza. Ali kada smo je pitali da li se boji, zaplakala je. Kaže da nije mogla ni da sanja da će pod stare dane trpeti zulum svojih komšija. Priča kako plaća najmninu za livadu pored kuće, jer ima 20 ovaca koje su njenom sinu dali monasi iz manastira Dečani, ali joj komšija Beko, kako kaže, skoro pustio pet krava u nju. Zorka je pokušala da im lepo kaže da isteraju krave iz livade, ali je umalo, kako kaže, završila u obližnjem bunaru.
„Prvo mi Bekova kćerka kaže: „Marš škinjo“, i skoči, uhvati me za ramena i poče da me gura prema bunaru. Dođe Beko i spasi me od nje, ali mi reče da idem odatle jer livada nije moja. I šta ću, časni ih krst ubio, prijavim u miliciju, oni dođoše, ne došli nikada više“, proklinjući priča Zorka Džavrić. Po čitavu noć čuje motorne testere kako seku srpsku šumu, ali niko ne sme da izađe, ni da prijavi. Sada je komšije ne diraju, ali se ona i dalje boji. Kaže da je željna da se naspava.
Tukli se slonovi, ispaštala trava, voleli se slonovi, ispaštala trava
Nedaleko od Zorkine kuće, domaćinstvo Miletića. Četrdesetjednogodišnja Slađana, vratila se u Brestovik 2004.godine, sa mužem i dvoje dece, a ovde je rodila još dvoje. Deca idu u školu u Goraždevac, 16 kilometara u jednom pravcu. Organizovanog prevoza za decu nema, kaže Slađana, pa njen muž dežura, jer tri puta dnevno mora u Goraždevac, pošto imaju decu i u osnovoj i u srednjoj školi. Zbog nedostatka škole, kaže Slađana, osim pet porodica, u Brestoviku nema više bračnih parova se decom.
Miloš Dimitrijević, odbornik u SO Peć, kaže da je prevoz đaka iz Brestovika do Goraždevca sada organizovan i da je tender dobio Kolašin prevoz. Prevoz dece plaća Kancelarija Vlade Srbije za Kosovo i Metohiju.
Porodica Miletić živi od poljoprivrede.
„Mi u vlasništvu imamo oko dva hektara, s tim što od naših komšija koji se nisu vratili, iznajmjlujemo još 10 hektara, što livada, što njiva. Posejemo po dva, tri hektara kukuruza, dva, tri hektara pšenice, ječma ovsa, obrađujemo baštu, voćnjak. Imamo šest krava, svinje i kokoške. Pčele su nam uginule jer je ova zima bila hladna“, počinje svoju priču Slađana.
Pitamo je, da li im pomažu institucije, kosovske ili srpske?
„Kosovska opština Pećima ima neki svoj princip da isplaćuje 100 evra po hektaru seljacima, ako se seje kukuruz, pšenica ili druge kulture, s tim što treba da imaš imanje na svoje ime. Što se tiče srpske opštine Peć sa sedištem u Goraždevcu, ona daje seme i đubrivo za 40 ari kukuruza. Ako neko misli da mi možemo da opstanemo sa 40 ari kukuruza…“, ne završava svoju rečenicu Slađana, a mi možemo samo da pretpostavimo kako izgleda njen kraj.
„Semenski repromaterijal je podeljen poljoprivrednim gazdinstvima u srpskim selima, 50% od traženog. Seme i đubrivo je obezbedila opština Peć koja funskcioniše u sistemu Republike Srbije“, tvrdi Miloš Dimitrijević, predsednik Privremenog organa u Goraždevcu.
Slađana potvrđuje priču svoje komšinice Zorke Džavrić, da komšije Albanci seku šumu koja je u vlasništvu Srba, da nadležni organi ne reaguju i da je sada kod Srba u Brestoviku više straha, nego kada su se vratili 2004. godine. Sva politička previranja i provokativne izjave političara na Kosovu, odražavaju se na povratnike, misli Slađana. Dok izlazimo iz dvorišta Miletića, u kome su uredno parkirane skoro sve poljoprivredne mašine potrebne jednom seoskom domaćinstvu, Slađana nas podseća na jednu indijsku poslovicu: „Tukli se slonovi, ispaštala trava, voleli se slonovi, ispaštala trava“, objašnjavajući:
„Šta god ovde bude, ispaštaće trava, a trava smo mi mali, sitni, obični ljudi“.
Siga
Blizu Brestovika, u podnožju planine Rusolije, koja je urasla u Prokletije, selo Siga, na površini od 354 hektara. Nekada sa blizu 200 Srba, sada polako odumire. Sve kuće u selu, 1999. godine su bile zapaljene, a početkom dvadeset prvog veka, 2004. godine, obnovljeno je trideset. Međutim, kuće su uglavnom prazne, u njima trenutno živi svega 22 Srba, a u selu se ne čuje dečiji smeh.
Samoća, samoća, da nemaš sa kim da progovoriš
Slavica Jašović, koja se sa mužem vratila u Sigu, kaže da roditelji nisu vratili svoju decu, jer nema škole, a u selu postoje teškoće i sa snabdevanjem vodom.
„Težak je život ovde. Samoća, samoća, da nemaš sa kim da progovoriš. Ne daj Bože da nismo još nas dvoje zajedno“, priča nam Slavica, čiji sin živi u Belorusiji, a kćerke u Beogradu i Kruševcu. Imaju Jašovići kuću u Beogradu, ali se jedino u Sigi osećaju lepo i jedino ispod Prokletija dišu punim plućima.
Najveći problem Srba koji ovde žive jeste voda, kaže Slavica. Gradonačelnik Peći nam je rekao da je vodovod u selu Siga izgrađen, a odbornik u SO Peć, Miloš Dimitrijević tvrdi da je selu dodeljen novac za pumpu koja je nedostajala kako bi se selo uredno snabdevalo vodom, ali da predstavnik sela nije namenski potrošio taj novac.
Dok smo ulazili u dvorište Jašovića, sreli smo mladog Albanca koji im je dovezao građevinski matrijal, potreban za dogradnju ostave u kući. Pitali smo ga kako se živi u Sigi. Na čistom srpskom jeziku nam je odgovorio „Nije loše“ i dodao: „Razumite me, ne bih da pričam za medije“.
Inače, ono što najviše boli Srbe iz Sige, jeste što meštani koji ovde ne žive, prodaju zemlju i to, po njihovom mišljenju, po bagatelnim cenama, za manje od 400 evra po aru. Prodajom se zauvek menja etnička slika sela i time je svaka priča o povratku završena. Slavica Jašović nam priča da njena porodica ne želi da proda svoje imanje, ali i da su imali problem sa uzuirpatorom.
„Daje se zemlja jeftino. Mi imamo sedam, osam hektara zemlje, ne smemo da je radimo jer je među Albancima, ali nećemo da prodamo. Jedan Albanac nam je bio uzurpirao jednu njivu, pa smo je sudski jedva vratili, muke smo imali, kao da je njegova. Mi pooremo, on poseje. Kada smo dobili na sudu, došao je na vrata da mi preti“, priča dalje Slavica, naglašavajući da se ne boji i da ničije ne želi, a svoju i zemlju svoje dece ne da nikome.
Svake nedelje, Slavica ode do obližnjeg groblja u kome je srušena crkva, čiji su temelji, po podacima Srpske pravoslavne crkve, stariji od Visokih Dečana. Crkva i groblje su slika i prilika većine srpskih grobalja i hramova posle oružanih sukoba na Kosovu. U Sigi porušeni spomenici, između njih procvetale perunike, u ostacima zidova crkve ikona Svetog Dimitrija, kome je crkva i posvećena.
Slavica i njene komšije se nadaju da će crkva biti obnovljena i da će se narod kao nekada, okupljati u njenoj porti. Sada, retko ko dođe do Sige, pa se meštani pitaju, da li političari i novinari znaju da ovo selo „postoji na kugli zemaljskoj“?
„Niko nas ne obilazi, niko da pomisli za Sigu. Nikad niko ne dolazi. Političari i novinari dođu u Goraždevac, retko kada u Brestovik, ovde u Sigu, niko nikada. Nema ko da te pita kako živiš“, gledajući u daljinu završava svoju priču Slavica.
U Sigi je postojala vrlo stara crkva, sa zidovima koji su mestimično bili visoki i do četiri metra. Po predanju, crkva je bila starija od manastira Dečani. Na njenim temeljima je 1937. godine počela gradnja nove crkve Sv. Dimitrija, koja je prekinuta 1941. godine. U toku Drugog svetskog rata, Albanci su delom demolirali crkvu. Završetak radova i osvećenje hrama je obavljeno 1977. godine. Pokraj hrama je izvor sa, kako se veruje, lekovitom vodom. Tu je i staro srpsko groblje, sa nekoliko primeraka starih nadgrobnih kamenih ploča i većih krstača, delimično polomljenih posle poslednjeg rata.
Ljevoša
Ljevoša je naselje u opštini Peć i nalazi se iznad Pećke patrijaršije, prema Rugovskoj klisuri. Po legendi, selo je dobilo ime po levanju (livenju) metala za izradu oružja srpske vojske za Kosovsku bitku 1389. godine. Od srednjeg veka, selo je pripadalo Pećkoj patrijaršiji i njegovi žitelji su bili zaduženi za čuvanje manastirskih stada. Usmeno narodno predanje kaže da se pomuženo mleko drvenim cevima slivalo u manastirske odaje i kuhinje. Ljevošani imaju skoro 1000 hektara njiva, šuma i livada u svom vlasništvu. Jedino u Ljevoši nije prodat nijedan ar zemlje, a meštani su se zavetovali da to neće ni učiniti.
Ako je Bog stvarao svet, onda se stvarajući Ljevošu, zaista nije štedeo. Sa jedne strane Pećka patrijaršija, sa druge Rugovska klisura, pogled se odmara na visovima Prokletija i Čakora, na kanjonu Bistrice.
Život u Ljevoši je bedan i nesiguran
U Ljevoši, u novosagrađenim kućama, živi petnaestak Srba, uglavnom starijih ljudi, a pre 1999. godine ih je bilo oko 250. Kada dođe zima, mogu da se izbroje na prste jedne ruke. A i kako da čekaju zimu, kada nadležne službe ne čiste put kroz selo.
„Ove godine, od 3. do 26. januara, smetovi su bili dva metra, nikuda nismo mogli, bili smo bez struje, bez vode, bez telefona, odsečeni od sveta. Crveni krst iz Mitrovice nam doneo vodu i hranu posle deset dana, onda došli iz Ministartva za povratak i doneli nam hranu i vodu. U selu živi i jedna porodica sa troje dece, pa zamislite kako je bilo“, priča nam šezdesetdevetogodišnji Ranko Bakić, koji se sa suprugom, u Ljevošu vratio 2005. godine.
Na prozorima Rankove kuće, rešetke. Kaže iz predostrožnosti, jer su kuće u Ljevoši već dva puta obijane.
Ranko, koji je i član opštinske komisije za bezbednost, kaže da bezbednosnih problema nema, ali ima poljske štete.
„Komšije iz susednog sela nam prave veliku štetu, krade se voće, povrće i popaša se vrši (pušta se stoka u njive i livade, primedba autora), seku nam šumu. Nikako to ne možemo da sprečimo, iako neprekidno prijavljujemo policijskim i opštinskim organima. Dolaze nam blizu kuća i tu seku šumu, pa mi moramo da kupujemo drva. Ljevošani imaju oko 400 hektara šume, a drva kupuju“, objašnjava nam Ranko.
„Mi imamo svakog meseca sastanke Komisije za bezbednost, u kojoj učestvuju i Srbi, i Bošnjaci, Romi i Albanci i bezbednosna situacija je veoma dobra. Inače, što se tiče srpskih sela, opština je investirala u selo Ljevošu izgradnju puta i osvetljenje, u Goraždevcu smo izgradili skoro 1 500 metara puta i selo je osvetljeno. U Belom Polju samo uradili vodovod, do Brestovika je asfaltiran put, a uskoro počinje i izgradnja kanalizacije“, rekao je u intervjuu za naš portal gradonačelnik Peći, gazmend Muhadžeri..
Ja nikada ne bih otišao, ali izgleda da ću morati
Zemlja Ljevošana je brdsko planinska, nije pogodna za gajenje svih kultura, a meštani imaju problem i sa snabdevanjem vodom, pa se teško živi bez pomoći. A pomoć sporo i retko stiže, kažu preostali Ljevošani.
Put kroz selo je asfaltiran, selo ima uličnu rasvetu, ali to nije dovoljno, pa se ljudi ne vraćaju.
„Škola je u Goraždevcu, deset kilometara odavde, lekara nemamo, nema prodavnice. Nikakvih uslova za život nemamo. Kako da se ljudi vrate, posebno porodice sa decom?“, pita se Zoran Ašanin, čija je kuća prva na ulasku u selo. Zoran kaže da srpska sela u Metohiji, pa i Ljevoša, polako odumiru i nestaju. „Ljevošani još ništa nisu prodali, međutim, pod velikim smo pritiskom svakodnevno. Dolaze preprodavci koji bi od Srba da kupe zemlju po ceni od 200, 300 evra za ar, a posle da prodaju po 7000 do 10 000 evra. Jedini cilj im je da nas isele“, priča Ašanin, tvrdeći da se ni vlast u Srbiji, ni vlast na Kosovu ne brinu za meštane ovog sela.
„Život je ovde mnogo težak, pa dokle možemo, ostaćemo. Ja nikada ne bih otišao, ali izgleda da ću morati. A nekada je ovo bilo najlepše mesto na setu“, završava priču Zoran Ašanin, gledajući u polusrušene i nagorele kuće, koje su već zarasle u korov i trnje.
U selu Ljevoša postoje ostaci nekoliko sakralnih objekata: crkve Sv. Nikole, crkve Sv. Đorđa, crkve Sv. Dimitrija, ostaci manastirske utvrđene kule-zvonare, ostaci crkve Rođenja Sv. Jovana Krstitelja, crkve Sv. Arhanđela, crkve Sv. Simeona Mirotočivog, kao i starog srpskog groblja. U stenama zapadno od sela nalazi se jedna isposnica.
Goraždevac
Goraždevac je najveće srpsko selo u Metohiji, u kome je pre 1999. godine, prema izjavama meštana živelo preko 2000 Srba i Crnogoraca. U selu danas živi nešto više od 750 Srba. Pokraj sela protiče Pećka Bistrica, rečica Birka, i takozvani „jaz“, u kome se svakog 14. maja okupa veći deo sela zbog običaja i dugovekovne tradicije, kako bi im zaštitnik sela Sv. Prorok Jeremija podario plodnu i zdravu godinu. Selo je postalo poznato po tužnom događaju od 13. avgusta 2003. godine, kada je ubijeno dvoje, a ranjeno četvoro dece dok su se kupali na Bistrici. I posle 14 godina, krivci nisu pronađeni.
Goraždevac je administrativni centar Srba iz opštine Peć. Deca iz okolnih sela, ovde dolaze u školu, stariji da završe administrativne poslove.
Političarima je samo asfalt u glavi, a od njega se ne živi
Kako se živi danas u Goraždevcu, selu razapetom između tragičnih slika iz prošlosti i budućnosti koja ne nudi niti obećava bilo kakve promene na bolje?
„Osim punktova KFOR-a koji su bili oko Goraždevca nakon bombardovanja, a kojih više nema, u suštini se ništa nije promenilo, kada su u pitanju kvalitet i uslovi života. Mi godinama unazad slušamo o nekakvim standardima, o slobodi kretanja, o integraciji manjinskih zajednica u većinsko društvo, ali nema pomaka. Ima nekih malih pomaka, ali ti pomaci nisu promenili suštinu života samih građana. Šta nekome znači to što može da ode u grad, ako on živi isto ili možda čak i gore u ekonomskom smislu?“, odgovara na naše pitanje novinar Darko Dimitrijević. Darko je odlučio da ostane u Goraždevcu. Sa suprugom Katarinom, i kćerkama bliznakinjama, dane provodi u selu, pokušavajući i kao novinar i kao omladinski aktivista da pomogne da mladi ostanu u svom zavičaju.
„U Goraždevcu ima oko 200 mladih. Ono što ranije nije bio trend, a imali smo i lošiju bezbednost i na neki način, životi su bili ugroženiji, mladi nisu odlazili. Ono što je sada trend, jeste da većina mladih ljudi koji odavde odu u Kosovsku Mitrovicu ili dalje, u Kragujevac ili Beograd, da završe fakultet, ostaje tamo. Većina njih se ne vraća i mogu da kažem da je to oko 60, 70 posto studenata koji se više nikada ne vrate da ovde žive“.
Sve ulice u Goraždevcu su asfaltirane, postavljen je video nadzor, u selu je izgrađena jedna stambena zgrada i novi komforniji Dom zdravlja. Ali to nije dovoljno da mladi ljudi, posebno bračni parovi sa decom ostanu na ovim prostorima, smatra Darko. Kaže da je političarima samo asfalt u glavi.
„Mi svakodnevno slušamo političare koji obećavaju sve i svašta, nebitno da li su oni iz Beograda, iz Prištine, ili su predstavnici srpskog naroda sa Kosova. Čuli smo milion obećanja, milion raznih planova, milion ideja. Međutim, realizacije nema i u praksi imamo značajnu stagnaciju. Samo u Goraždevcu u poslednjih četiri, pet godina, nije urađen nijedan značajniji infrastrukturni ili javni projekat koji bi poboljšao uslove života građana. Ima i mladih koji žele da ostanu, ali nemaju šansu ni da se zaposle, niti da krenu u privatni biznis. Mesta u javnim institucijama za zapošljavanje nema ili su predviđena za one koji su politički podobni. Beznadežna je situacija iz koje nema izlaza u skorijoj budućnosti“, razočarano priča Darko, dodajući da je problem što najveće selo u Metohiji nema ni obdanište.
Po rečima darka Dimitrijevića, ni kosovske ni srpske vlasti nemaju ideje kako da stvore šansu za mlade ljude, kako da ih edukuju, kako da se mladi nauče određenim poslovima, kako da se prekvalifikuju. „Jednostavno, nema programa za mlade koji bi im obezbedio stalni posao i egzistenciju“, zaključuje Dimitrijević.
Ako ne shvatimo da moramo da živimo jedni pored drugih, nama ovde nema zajedničke budućnosti
„Opština Peć jeste asfaltirala većinu ulica u Goraždevcu, podržava neke inicijative građana i to je uglavnom asfaltiranje ulica, sada će da rade neki kanal za navodnjavanje, međutim to ne rešava opet onu suštinu“, odgovara Darko Dimitrijevićna našu opasku da je bilo ulaganja u ovo selo i da se to vidi i nastavlja: „Pričamo o mladima u koje se ne ulaže gotovo ništa. Ako imamo 200 mladih i ako imamo strahovit trend odlaska, hitno se moraju rešiti njihovi problemi, kako bi oni ostali u Goraždevcu. Ukoliko mladih za pet ili deset godina ne bude u ovom mestu, ali i u svim srpskim sredinama na Kosovu i Metohiji, mi ćemo imati jednu beznadežnu situaciju i ta srpska mesta će na kraju izumreti“.
Dok se Darkove kćerkice igraju u dvorištu, a supruga Katarina klimajući glavom odobrava muževljee reči, darko šalje poruku svima na Kosovu:
„Ukoliko ne shvatimo da moramo da živimo jedni pored drugih, nama ovde nema zajedničke budućnosti. To moraju da shvate i međunarodna zajednica i vlasti u Prištini“.
Bez zapošljavanja mladih, opstanka nema
Svetislav Simonović (57 ), koga su nepoznati napadači ranili pre nekoliko godina, u Goraždevcu živi sa sestrom, dok mu je porodica u Kragujecu. Trojica mladića su, ušavši u njegovu kuću maskirani kao radnici kosovske elktrodistribucije, izboli Svetislava noževima, ali sudbina je htela da preživi bez većih posledica. I Svetislav misli kao i Darko, da bez pronalaženja trajnog rešenja za zapošljavanje mladih, opstanka Srba na ovim prostorima nema.
„U Goraždevcu je veoma teško da se živi, a najveći problem je što mladi odlaze jer nema posla“, priča nam Svetislav, dok sedimo u kafiću u centru sela. On smatra da opstanak Srba u Goraždevcu, zavisi od Repubike Srbije, koja mora da pronađe način da mlade Srbe zadrži na ovim prostorima.
U Goraždevcu je do 1999. godine postojala i tekstilna fabrika kao projekat fabrike u Peći „ KOPEKS“, ali je od 2000. do 2008. godine služila kao baza mirovnoj misiji KFOR-a. U selu se sada nalazi Dom zdravlja u kome se nalazi medicinsko osoblje: doktor opšte prakse, zubar, laborant i nekoliko medicinskih sestara, Dom kulture, OŠ „Janko Jovićević“, Gimnazija „Sveti Sava“ (izmeštena iz Peći), Ekonomsko-trgovinska škola „Mileva Vuković“ (izmeštena iz Peći), Elektro-tehnička škola i Mašinska škola (takođe izmeštene iz Peći), Kosovska pošta i stanica Kosovske policije.
Goraždevac se prvi put pominje u povelji kralja Stefana Prvovenčanog, izdatoj oko 1220. godine u manastiru Žiči. U selu se nalazi stara crkva brvnara, posvećena Sv. Jeremiji, podignuta u 16. veku. Na ikonostasu su sačuvane dveri iz 16. veka, a u crkvi nekoliko ikona i starih crkvenih knjiga. Godine 1926. u blizini stare crkve je sagrađena nova, posvećena Pokrovu Sv. Bogorodice.
(Ova reportaža je deo projekta „Život na manjiski način“, koji je podržala Kosovska fondacija za otvoreno društvo iz Prištine. Stavovi, zaključci i preporuke, izrečeni u reportaži, ne izražavaju neophodno i stavove Kosovske fondacije za otvoreno društvo).
Anđelka Ćup