Albanska sela u opštini Leposavić: Nit’ na nebu, nit’ na zemlji, ni severno, ni južno

Foto GračanicaOnlajn: Selo Košutovo

„Pišite kako su nas svi zaboravili, i centralne i lokalne vlasti. I Bog nas je zaboravio. Samo mafijaši i političari na Kosovu dobro prolaze. Sa jedne strane sever, sa druge jug, a mi smo negde na sredini i ne znamo kome pripadamo.“

Na severu Kosova, u većinski srpskoj opštini Leposavić, u tri sela žive Albanci. Pre oružanih sukoba na Kosovu, po podacima Zavoda za statistiku Republike Srbije, bilo ih je oko 600, dok je OEBS, 2010. godine procenio da Albanaca u opštini Leposavić ima oko 300. Po podacima Statističkog zavoda Kosova, u tri sela leposavićke opštine ima oko 150 Albanaca. Po našim procenima i na osnovu izjava meštana, u aprilu, 2017. godine, u selima Košutovo, Šaljska Bistrica i Ceranja, ima oko šezdesetoro ljudi i još toliko koji vikendom dolaze u svoje kuće iz Južne Mitrovice, gde su se većinom preselili. Meštani kažu da trenutno, Albanci žive u još osam kuća u Košutovu, a u Šaljskoj Bistrici i Ceranji samo još po 11 kuća nisu napuštene.

„Političari kad god im odgovara prave problem“

„I Srbi i Albanci rade za đavola, a ne za sebe. I osamnaest godina posle rata, boljeg života nema na Kosovu, posebno za seljaka“, započinje svoju priču četrdesetsedmogodišnji Eset Musa, kada smo ga pitali kako žive Albanci u opštini Leposavić. Eseta smo našli na zaravni Ravna Gora, gde radi kao čuvar antena i rezervoara za vodu, iznad sela Košutovo, Šaljska Bistrica i Ceranja. Antene su postavili vojnici KFOR-a, odmah posle ratnih sukoba na Kosovu, dok im je tu bila baza, a oni su izgradili i rezervoar za vodu za ova tri sela u opštini Leposavić, nastanjena Albancima.

„U Leposavić ne idem, nekako se ne osećam dobro. Ali opet, kad razmislim, ne vidim ja međunacionalne probleme sada. Obični ljudi žive dobro, ali političari prave problem kad im odgovra, a problem je i mafija koje ima i kod Srba i kod Albanaca i oni dobro sarađuju. Ja mislim da svi koji su učestvovali u ratu, na bilo čijoj strani, ne bi trebalo da se bave politikom, ali mi smo krivi što dajemo istima glas već 18 godina“, nastavlja Eset, iako ga to nismo pitali. Iznenađen je što smo Srbi i što se interesujemo kako žive Albanci. „To se nekako prekinulo, čini mi se i svako se zanima za svoje“. Uveravamo ga da nije tako i da smo došli kako bismo o njihovim problemima upoznali one koji mogu da ih reše. Eset nas pomalo nepoverljivo posmatra, ali ipak pristaje da nam pokaže prelepu okolinu, koju nažalost sve manje ljudi obilazi.

Ravna Gora se nalazi na preko 850 metara nadmorske visine, i kao krov je nad polunapuštenim albanskim selima u opštini Leposavić. Od zaravni, preko reke Bistrice, brdo Oštrokoplje, a u daljini planine Bajgora i Gradac, sa druge strane Rogozna. Po koja napuštena kuća se nazire kroz još neolistanu šumu, srpska ili albanska, nevažno. Ljudi je sve manje.

Dolazeći na Ravu Goru, prošli smo kroz Košutovo, do koga dovodi novi asfaltni put. Na skretanju sa magistralnog puta Mitrovica- Leposavić, na petnaestak kilometara pre samog Leposavića, nema uobičajenog putokaza. Ništa ne piše, ali se snalazimo. Sa leve strane krivaduavog puta brdo, a sa desne duboki kanjon reke Bistrice. Retko ko dolazi na ovaj kraj, ali i ako se odlučite, savet je da pažljivo vozite.

„Na Kosovu samo političari i mafijaši dobro prolaze“

Na ulasku u Košutovo, desetak novoizgrađenih kuća, u kojima niko ne živi i velika nova bela zgrada, u kojoj bi trebalo da se smeste ambulanta i administrativna kancelarija. Meštani kažu da je zgrada završena pre godinu dana, ali nije useljena. Zašto, oni ne znaju, a i ne zanima ih mnogo. Ionako planiraju da odu.

„Nema života u ovim brdima. Do Nove godine, ovde neće ni da bude više ljudi“, kaže nam jedan meštanin, ne želeći više ni o čemu da priča. Naslonjen na drvo, pažljivo sluša zbog čega smo došli i po koji put klimne glavom.

Dok posmatramo krajolik, prilaze nam još četvorica meštana Košutova. Jedva su čekali, kažu, kameru, kako bi rekli sve što im je na srcu. Pitaju nas da li hoćemo da objavimo sve što kažu? Obećavamo.

„Pišite kako su nas svi zaboravili. I Bog nas je zaboravio. Samo mafijaši i političari na Kosovu dobro prolaze. Za poštenog čoveka i seljaka, života nema. A nemamo gde da odemo“, drhtavim glasom priča dvadesetsedmogodišnji meštanin. Pokazuje nam nove kuće, izgrađene za ljude koji ovde ne žive, dok za one koji nisu otišli iz sela, pomoći nema, kaže.

I mi primećujemo jednu nezavršenu kuću pored samog puta. Posle priča meštana, začudili smo se da neko sada gradi u ovom selu. Saznajemo da je kuću pre dve godine započeo Rahim Musa, koji ima 33 godine, oženjen je, a još živi u očevoj kući, u Košutovu. Nema gde da ode, a u 70 kvadrata, osim Rahimove porodice, žive još i njegovi roditelji i šestorica braće. Započeo je kuću, ali nema para da je završi.

„Išao sam u opštinu, ali ne znam srpski i žena Albanka, koja je prevodilac i koja je trebalo da me odvede kod predsednika, nije to htela da učini. Poslala me je kod Đemšita Bektešija, koji nas predstavlja u opštini, ali njega baš briga. On brine samo za sebe i svog brata“, ljutito nam priča Rahim, nabrajajući koliko je puta bio kod zamenika gradonačelnika za pitanja zajednica u opštini Leposavić.

Foto GračanicaOnlajn: Đemšit Bekteši
Sa Đemšitom Bektešijem, zamenikom gradonačelnika za pitanja zajednica smo razgovarali u improvizovanoj kancelariji u Leposaviću, pošto, kako smo saznali kosovska opština Leposavić nema svoje prostorije, niti su formirani svi direktorati. Bekteši nam je rekao da bi i on i gradonačelnik Jablanović rado pomogli Rahimu Musi, ali da nema dovoljno novca.
„Napravili smo deset kuća u Košutovu, u koje se nažalost niko nije vratio. Sada nemamo više novca za izgradnju novih kuća. Nije tačno da se ne interesujem za ljude. Idem redovno u ova sela i održavam sastanke, ali neki od njih ne žele da dođu, a posle se žale novinarima“, priča nam Bekteši, dodajući da od završetka oružanih sukoba na Kosovu, pa sve do 2013. godine, u ova sela ništa nije ulagano. Ova opštinska administracija, na čelu sa Draganom Jablanovićem je izgradila asfaltni put do Košutova, dužine pet kilometara, uloživši 666 000 evra, kao i administrativnu zgradu u istom selu, koja je koštala 120 000 evra, a renovirana je i škola u Šaljskoj Bistrici.

Rahim, njegov komšija Eset Musa i porodica Behrami iz Bistrice, ali još trojica meštana iz ovih sela, nisu zadovoljne radom Đemšita Bektešija, zamenikom gradonačelnika Leposavića,kao i njegovim zalaganjem za rodno selo. Kažu nam da Đemšit i ne živi u selu, već u Južnoj Mitrovici i upućuju nas na njegovog brata, koji živi u selu.

„Većina grantova, kao i pomoć, i od opštine, i od Vlade Kosova i od međunarodnih organizacija, ide njegovom bratu. Slobodno to napišite, nek se zna. Proverite, samo u poslednjih nekoliko meseci je dobio nekoliko grantova: krave, opremu za frizerski salon, opremu za vulkanizersku radnju, motokultivator… I svi iz porodice su zaposleni, a neko nema za hleb. A mogli su te grantove da podele na nekoliko porodica“, dodaje još jedan od meštana.

Đemšit Bekteši tvrdi da opština nema novca za bilo kakve grantove, niti je delila bilo koju opremu, osim jednokratne pomoći od 600 evra za poljoprivredu.
„Sve te grantove, o kojima oni pričaju, dodeljivale su razne nevladine organizacije, na čiji rad opštinska administracija ne može da utiče. Oni imaju svoje komisije i svoja pravila. Mi smo, kao opština dodeljivali samo po 600 evra, ali pojedinci nisu hteli da dođu i da uzmu te pare, rekavši da za toliko malo novca neće da dolaze u Leposavić“, pozivajući nas da odemo na zajednički sastanak sa meštanima, kako bismo se uverili ko govori istinu.

U Košutovu danas živi samo osam porodica, bave se kao i naš malopređašnji sagovornik, Eset Musa, stočarstvom. Inače, Eset živi sa suprugom i troje dece, obrađuje šest hektara zemlje i drži pet krava. Prodaje telad u Vučitrnu ili Mitrovici, a veliki je problem što nema mlekare i što mleko nema ko da otkupi. Osim mlekare, problem su i dokumenta iz katastra, koja su meštanima ovih sela potrebna kao dokaz da je zemlja na kojoj žive i rade, zaista njihova.

„Imamo veliki problem sa dokumentima. Konkurisali bismo za subvencije u Ministartvo poljoprivrede, ali nemamo katastarska dokumenta da je zemlja naša. U opštini Leposavić dobijamo samo dokumenta, na kojima je pečat Republike Srbije, u Prištini se to ne priznaje i eto“, opet nam priča Eset Musa, koji je na trenutak sišao sa Ravne Gore.

„Objavite da iz ministarstava iz Prištine nikada niko nije došao da nas obiđe, da vidi kako živimo, a nije ni iz opštine Laposavić. Nas je i Bog zaboravio“, uglas nastavljuju Esetovu priču meštani Košutova.

„Kosovo je podeljeno na južni i severni deo, samo mi ne pripadamo nijednom i nikoga nije briga za nas“

Na raskrsnici, na kojoj se od Košutova desno skreće u Šaljsku Bistricu, pravo, preko Ravne Gore na kojoj smo bili, put vodi do Ceranje. U Šaljskoj Bistrici se nalazi škola koju pohađa 27 đaka iz ova tri sela, tu je ambulanta u koju lekar dolazi jednom nedeljno, kao i administrativna kancelarija u kojoj se izdaju kosovska dokumenta za meštane opštine Leposavić. Do „administrativnog centra“ nismo mogli svojim kolima. Za ovo selo nam je bio potreban terenac.

Ali, gorštaci se uvek snađu, pa je našoj ekipi pomoć ponudio Bljerim Behrami, koji je svog golfa na samo njemu znan način, osposobio za ovakav put, podižući trap. Silazimo krivudavim izlokanim putem u Šaljsku Bistricu. Bljerim uz put priča da za godinu dana, a možda i ranije, ovde neće da bude više ljudi.

„Nema puta, nema prevoza, živimo kao u srednjem veku. U ova tri sela, sva pomoć i grantovi koji dolaze, dobijaju samo dvojica, trojica ljudi. Mi kao da smo građani drugog reda. Na televiziji stalno slušamo kako se investira u Kosovo, ali mi te investicije nismo videli. Ni Vlada Kosova, ni opština Leposavić se ne trude da nam pomognu“, naglašava tridesetogodišnji Bljerim, dok vešto izbegava džombe na seoskom putu.

Stižemo u njegovo selo i zatičemo još tužniju sliku nego u Košutovu. Napuštene kuće, na seoskom putu nema nikoga. Nailazi Bljerimov otac, Šefket, koji kaže da ništa ne bi trebalo da se priča i da se sve vidi.

„Vidite kakvim ste putem došli! Drugi problem je zdravstvo. Lekar dolazi jednom nedeljno, a nekada i ređe, lekova nemamo, iz Ministarstva zdravlja iz Prištine nas ne obilaze, a opština valjda nema sredstava. Samo mogu otvoreno da kažem da svi čuju: subvencije mogu da dobiju samo oni koji imaju neku vezu, i od opštine i od Vlade. Ljudi dobiju grant, a žive u Mitrovici i posle to prodaju“, rezignirano priča Bljerimov otac, naglašavajući da grantove i subvencije treba da dobiju ljudi koji ovde zaista i žive sa porodicama.

Dok se vraćamo iz Šaljske Bistrice, u ušima nam odzvanjaju reči Šefketa Behramija:

„Kosovo je podeljeno na južni i severni deo, samo mi ne pripadamo nijednom i nikoga nije briga za nas.“

Naši domaćini u Košutovu strpljivo čekaju da se vratimo. Gledaju nas očima punim nade, ali i dalje sumnjaju, primećujemo. Rado bi pročitali naš tekst, a voleli bi da pogledaju i film koji snimamo, da se uvere da ćemo preneti sve što su rekli.

„Ako bude signala na televizoru. I internet retko imamo“, dobacuje mlađi meštanin, ne gledajući nas.

Nevladina organizacija „Humani centar Mitrovica“ iz Severne Mitrovice, uz podršku Kosovske fondacije za otvoreno društvo, radila je istraživanje u albanskim selima, u sve četiri opštine na severu Kosova, o tome koliko se meštani osećaju bezbedno. Istraživanje je pokazalo da je kod Albanaca kao i kod Srba na severu, neprekidno prisutno subjektivno osećanje straha i ugroženosti.

Radeći istraživanje, anketari su saznali i zašto u tri sela naseljena Albancima, u opštini Leposavić, postoji problem sa telefonima.

„Opština Leposavić je htela da uvede telefone i internet u ova sela, međutim, uoči poslednjih kososvkih izbora su u selima bili pripadnici „Samoopredeljenja“ i ubedili su meštane da ne uzimaju ništa od opštine i da će im oni obezbediti telefonske brojeve i kablovsku. To je funkcionisalo tri meseca, dok je trajala predizborna kampanja i dok se nisu završili izbori. Sada, osim ostalih problema, ti ljudi imaju problem i sa komunikacijom“, kaže Veroljub Petronić, direktor NVO „Humani centar Mitrovica“.

Nikoga nema da nam izgradi put, a traže glasove

Opraštamo se od meštana Košutova i nastavljamo sada pravo, prema Ceranji. Put je loš, ali malo bolji od onog koji vodi u Šaljsku Bistricu. Na ulasku u selo, albansko groblje, spomenik poginulom borcu u najnovijem kosovskom ratu i albanska, ali ne i kosovska zastava.

Odmah posle nacionalnih albanskih obeležja, pažnju nam privlači ogromna štala, ali tu su samo čobani, koji ne žele da pričaju. Gazde nema, a kasnije saznajemo da živi u Južnoj Mitrovici i da je štalu izgradio od donacija. To su nam ispričali braća Haljilji i porodica Aliju, koji su ostali da žive u Ceranji, od koje se neasfaltirani put, sa druge strane, spušta dalje do Ibarske Slatine. Od Ceranje do Ibarske Slatine ima oko 4 kilometara, možda malo više. I ovde nam meštani kažu da ih političari zaobilaze. Dodaju da smo mi prva ekipa srpskih novinara koja je ušla u selo posle oružanih sukoba na Kosovu.

„A nekada su Srbi iz sela Brčin, koje je iza ovih brda (severno od Ceranje, prim.aut.), prolazili ovuda, idući za Mitrovicu. Ovde bi prenoćili kod nas, večerali bismo skupa, ono što imamo i što se nađe. Sada nema toga“, priča nam stariji brat Haljilji, Džafer koji ima 74 godine i u Ceranji, u novoizgrađenoj kući, živi sa suprugom, sinom, snajom i unučadima. Stara kuća mu je kaže, bila srušena za vreme rata.

Inače, ovde u Ceranji, razgovora nema dok ne popijemo kafu. Nikakav izgovor ne prihvataju. Pijuckamo kafu i hladnu planinsku vodu u dvorištu braće Haljilji, dok posmatramo kako se u susednom dvorištu montira šator za svadbu. Vijori se albanska zastava, kao i na čitavom Kosovu, kada je nečija svadba. Braća Haljilji se dogovaraju o čemu će da nam pričaju.

„Došao jednom jedan džip i u njemu neka četvorica. Kažu: „Mir dita, mi došli za glasove“. Bili su Albanci. Uzeo sam jedan kamen i rekao im da se gube. Nikoga nema da nam izgradi put i kanalizaciju, a traže glasove“, nastavlja po malo šeretski Džafer, podsećajući da im je jedino dolazio pred ovu poslednju Novu godinu, Aleksandar Jablanović, nekadašnji ministar za povratak i zajednice u Vladi Kosova i državni sekretar u Ministarstvu za rad u Vladi Srbije i obećao da će se zauzeti da im izgrade put. Jablanović im je pomogao pa su ogradili i groblje, kaže Džaferov brat Jetiš, koji ima 65 godina i živi samo sa suprugom Saljom u Ceranji.

I dok stariji Džafer ide često u Leposavić i druži se sa Srbima, Jetiš ne ide. Kaže da je ljut, jer ni Srbi njemu ne dolaze. A nekada su se družili, pili rakiju, išli u lov. Sada ne ide ni u lov, samo ponekad i to sam, ali ne u šumu nego putem, pa ako mu izleti neka divljač, šali se. Ne može da ide mnogo pešice jer je skoro operisan i ima pet bajpasa. Prija mu čist vazduh u selu, ali ne može da radi. Deca se razišla, snašli su se, jedino se brine za najmlađeg Sokolja, koji je sa prosečnom ocenom 10 diplomirao psihologiju u Prištini. Na pomen Sokoljevog imena, iako nas do sada nije razumela, sa suzama u očima nam se obraća i Jetišova supruga, šezdesetčetvorogodišnja Salja. Nije dobro razumela ko smo, pa nam se molećivo obraća na albanskom da pomognemo da se Sokolj zaposli. „Dobar je i vredan, mnogo je učio. Ako možete, zaposlite ga“, priča, onako kako samo majka može da priča o svom mezimcu.

Jetiš posmatra Salju pomalo ljutito, objašnjavajući joj da smo samo novinari. Slažemo se sa njim da smo samo novinari, ali želimo da pomognemo, osim što želimo da budemo hroničari jednog vremena.

Priča se opet vraća na najveći problem Ceranjana.

„Predali smo zahtev za put, to nam je najpotrebnije, a nemamo ni prevoz. Putnički kombi dolazi tri puta nedeljno, ali to nam nije dovoljno. Ne znamo ni kome da se obratimo, a i ko će da vozi svoje vozilo po ovako lošem putu“, nastavlja priču o problemima Džafer Haljilji.
Ove godine će biti izgrađen put do Ceranje, tvrdi Đemšit Bekteši, zamenik gradonačelnika Leposavića.
„Obezbeđena su sredstva za izgradnju pet kilometara puta, od magistralnog puta do Ceranje, a radimo na tome da obezbedimo i sredstva za put do Bistrice. Do Nove godine, meštani Ceranje će sigurno dobiti novi asfaltni put“.

Dok nam Džaferova kćerka, koja studira u Prištini, donosi kafu, Salja nas molećivo gleda i pita da li znamo nekoga ko bi im donirao jednu kravu. Imali su kravu, ali je uginula, a drugu nemaju čime da kupe. I Jetiš i Džafer imaju iste penzije, po 150 evra, a samo za lekove im treba toliko.

„Nemam šta da radim“, nastavlja Salja: „Deca su, kao što vam je rekao moj muž, otišla. Kada bih imala kravu, imala bih posla oko nje, brže bi mi dan prošao“, kaže nam Salja, posmatrajući muža ispod oka, da li se slučajno ne ljuti što ona opet priča. Zaključujemo da je navikla da živi po nekim starim pravilima. Sa nadom da će neko od naših čitalaca pomoći, napuštamo dvorište braće Haljilji.

Između njihovih kuća dva plastenika. Dok nas ispraćaju, pokazuju nam kako su već priperemili zemlju za setvu. Kažu da proizvode povrće za sebe, mora se, ponavljaju da je penzija mala, iako imaju pun radni staž u rudniku Stari Trg. A i da žele, povrće nemaju kome da prodaju. Naberu njihova deca paradajza i paprike kada dođu iz Mitrovice, a daju i slučajnim prolaznicima, kojih je nažalost sve manje u Ceranji. Pozdravljamo se, a Salja nas poziva da sačekamo. Daje nam dve crvene jabuke, nek nam se nađe.

„Nemam ništa drugo“, kaže stidljivo. Sada se i mi stidimo što smo došli bez kafe i ratluka, kako se to radi u ovim krajevima.

U Ceranji žive brat i sestra, petnaestogodišnja Bljeona Azemi i njen brat Aljban, koji ima 10 godina. Roditelji su im umrli, a deca, koja žive kod brata po ocu, zaboravljena su od svih. Bljeona mora da prekine školovanje jer nema prevoz do srednje škole u Južnoj Mitrovici, a stariji brat iz očevog prvog braka ima suprugu i troje dece i nema čime da joj plaća stan.
„Moja jedina želja je da završim školu. Ali brat nema čime da me školuje“, kaže Bljeona, jedva zadržavajući suze. Pored nje stoji Aljban, njen mlađi brat, sa simpatičnim pegicama na nosu. Posmatra, čas nas, čas sestru i stidljivo dodaje:
„Ja bih voleo kompjuter. Može i neki stari“.

„Nemamo kome ni da se žalimo“

Ostavljamo porodicu Haljilji i spuštamo se dalje prema Ibarskoj Slatini i pri kraju sela, lepa velika kuća, sa sređenim dvorištem i velika štala. U dvorištu muškarci iz porodice Aliju spremaju ogradu. Imaju dosta stoke, pa da ne ode u šumu, valja sve ograditi. Nekadašnji rudar, Hazir Aliju, koji ima 64 godine i čija je supruga umrla, živi u Ceranji sa četvoricom sinova. Dvojica su oženjeni. „Radio sam nekada u rudniku i sada imam penziju od samo 135 evra. Moram da radim i dalje, treba pomoći sinovima. A i mogu da radim, još imam snage. Sada imamo 13 muznih krava i jedanastero teladi. Obrađujemo 15 hektara zemlje, što svoje, što bratove, a iznajmili smo i od jednog Srbina iz Slatine. Sejemo kukuruz, detelinu i travu, uglavnom hranu za stoku“, saopštava nam Hazir sve za nekoliko sekundi i odmah nas ponosno vodi da nam pokaže telad. U improvizovanom, ali urednom objektu, smestio je stoku. Pokazuje nam gde bi želeo da sa sinovima proširi svoju farmu, ali im u Ministartvu poljoprivrede Kosova nisu dali subvencije.

„Dobio sam izvod iz katastra u opštini Leposavić, na kome je pečat Republike Srbije, a ovi u Prištini to ne priznaju. Pre mesec dana je bio konkurs u Ministarstvu poljorivrede i platili smo 1000 evra da nam jedan čovek uradi projekat za izgradnju moderne štale za 40 grla krupne stoke, ali nam nisu priznali dokumentaciju. Nismo dobili sredstva za štalu, ali smo i bacili tolike pare. Iskreno, neka stavljaju kakav hoće pečat, samo da mi nemamo problema. Ne znam kako se više ne dogovore“, nastavlja Hazir dok njegov sin Enver koji ima 34 godine dodaje da imaju i problem sa dokumentima kada treba da prodaju stoku u Mitrovici ili u Vučitrnu. Tada im, kako kažu, policija traži kosovska dokumanta za stoku, takozvane „bilete“ i maltretiraju ih, iako je stoka zdrava i uredno vakcinisana i obeležena. Redovno ih obilazi veterinar iz Leška, koji vodi brigu o stoci u sva tri sela, Košutovo, Ceranja i Šaljska Bistrica.

Meštani albanskih sela u opštini Leposavić, od 20. aprila ove godine, neće imati više problema sa katastarskim dokumentima, saopštio nam je Đemšit Bekteši.
„Sada sa dokumentom sa srpskim pečatom, mogu da odu u katastar u Prištini i tamo će im izdati drugi posedovni list sa kosovskim pečatom. Takođe, mogu dokumenta da izvade i direktno u Prištini i ne moraju da dolaze prvo u Leposavić“.

Hazirov sin Enver je inače učitelj i radio je šest godina u Šaljskoj Bistrici, a onda je od Ministartva obrazovanja iz Prištine dobio otkaz i sada u Bistricu dolaze nastavnici iz Južne Mitrovice, a za njega nema posla.

„Sve je to preko veze, znam, ali to je sramota“, rezigirano nam objašnjava Enver, dodajući da je skoro i u Leposaviću bio konkurs u opštini, za radno mesto za koje je tražen Albanac.

„Primili su ženu Besima Hotija, portparola Kosovske policije za sever. Ko zna, možda ona jedina ispunjava uslove, ne znam,možda je sve regularno. Nemamo kome ni da se žalimo. Ne znamo dobro jezik, pa u Leposavić idemo samo sa ocem, on nam je prevodilac“, nastavlja Enver.

U opštini Leposavić su nam potvrdili da supruga portparola Kosovske policije za sever, kao i supruga još jednog visokog policijskog zvaničnika, jesu od skoro zaposlene u ovoj lokalnoj samoupravi, ali dalje nisu hteli da komentarišu.

Pitamo porodicu Aliju da li planiraju da ostanu ovde, u opštini gde su Srbi većina, na severu Kosova, oko kojeg se stalo nešto „kuva“

„A gde ćemo? Tu smo se rodili, ovo je naše, navikli smo. Sa komšijama Srbima nemamo problema. Samo kada bi nam napravili put i malo pobonjšali uslove za život“, uglas nam odgovaraju.

Ono što smo mi primetili, jeste da Albanci i pored loših životnih uslova, ne prodaju svoja imanja na severu, za razliku od Srba južno od reke Ibar.

Za povratak u opštinu Leposavić, podneseno je 11 zahteva, albanskih, srpskih i bošnjačkih porodica, kaže Mihat Salković, službenik za povratak u ovoj lokalnoj samoupravi.
„Sada se čeka odobrenje projekata za izgradnju 11 kuća za pripadnike svih zajednica prijavljenih za povratak od strane nadležnog ministartva“.

Napuštamo Ceranju, silazimo u Ibarsku Slatinu i magistralnim putem se vraćamo prema Mitrovici i dalje prema Prištini.

Do Leposavića ljudi iz Košutova, Šaljske Bistrice i Ceranje, imaju petnaestak kilometara, a do Prištine, više od 50. Ipak im je Priština bliža, zaključujemo i pitamo se koliko ćemo ljudi zateći kada dođemo sledeći put?

Ministarstvo poljoprivrede i ruralnog razvoja, Ministarstvo za infrastrukturu i Ministarstvo za lokalnu upravu Kosova, postigli su dogovor sa opštinama na severu o finansiranju nekih poljoprivrednih i infrastrukturnih projekata tokom 2017. godine, piše u saopštenju Ministartsva za lokalnu samoupravu, bez konkretnog objašnjenja, o kojim se projektima radi. Ministar poljoprivrede i ruralnog razvoja, Memlji Krasnići, izjavio je da njegovo ministarstvo ima program koji će podržati značajan broj poljoprivrednika u opštinama na severu, ne naglašavajući o kojim programima se radi i koji su uslovi za dobijanje podrške.

(Ova reportaža je deo projekta „Život na manjiski način“, koji je podržala Kosovska fondacija za otvoreno društvo iz Prištine. Stavovi, zaključci i preporuke, izrečeni u reportaži, ne izražavaju neophodno i stavove Kosovske fondacije za otvoreno društvo).

Anđelka Ćup

Save