„Pre rata je bilo 80 kuća, a sada manje od 30. Odlaze ljudi zbog posla“, priča nam osamdesetdvogodišnji Hajrulah Peci, koji u čisto albanskom selu Žaža, u opštini Zvečan, na severu Kosova, živi sa dvojicom sinova i njihovim porodicama. Tu su i njegova dva brata sa porodicama. U ova sela retko ko navraća, čak ni novinari, a zaobilaze ih i političari. Mešttani kažu da se Srbi i Albanci u albanskim selima slabo mešaju. Srbi jedino navraćaju u selo Lipe gde se izdaju kosovska dokumenta.
Idući magistralnim putem od Prištine prema Zvečanu, preko Dudinog Krša, na četiri kilometra od Zvečana, skrećemo desno za sela Lipe, Boljetin i Žažu. Na skretanju sa glavnog puta, putokaz ispisan samo na albanskom, bez uobičajenih oznaka i na srpskom i novi asfaltni put, koji se penje krivudajući sve do manastira Sokolica, koji se nalazi na padinama istoimenog brda, istočno od Zvečana.
Ulazimo u selo Lipe, kome su meštani albanske nacionalnosti posle rata na Kosovu, promenili ime u Keljmend. U selu nove kuće, nova škola i administrativna zgrada, koja se nekada zvala Mesna kancelarija. Osim meštana ova tri sela, u Lipe dolaze i Srbi iz Zvečana i ostalih srpskih sredina, kako bi izvadili kosovska dokumenta. Sa članovima naše ekipe, bivši Lipljani, sada Keljmedinci, nisu baš raspoloženi za razgovor. Na naše pitanje kako žive, odmahuju rukom i kažu da je dobro, nije loše. Snalazi se kako ko zna i ume, kažu i odoše.
„Šta ima da vam kažem, sve je rečeno. Za seljaka niko ne brine“, priča starina od osamdesetak i više godina, koji neće da se predstavi, da ne brine, kaže. Ne boji se nikoga, dodaje, ali mu je dosta priče posle koje se ništa pozitivno ne događa.
Manastir Sokolica i mauzolej Isi Boljetincu, jedan uz drugi
Nastavljamo uzbrdicom prema manastiru Sokolica i ulazimo u Boljetin, albansko selo, iz kojeg se davne 1967. godine iselio i poslednji Srbin. Zbijeno malo selo, sa tridesetak kuća, u kome je osnovna škola, podno samog manastira, koji kao da stražari i čuva svoje komšije. Odmah pored manastira, mauzolej Ise Boljetinija (Boljetinca). Za Albance, on je bio heroj, za Srbe, suprotno. Prenošenje njegovih posmrtnih ostataka u Boljetin, svojevremeno se odvijalo bez dozvole opštinskih vlasti u Zvečanu, rečeno nam je u opštinskoj administraciji. Ipak, nisu želeli da spreče ceremoniju, kojoj su prisustvovali i visoki čelnici kosovske vlade i skupštine, kao i Albanije. Mauzolej Ise Boljetinca i manastir Sokolica su „prve komšije“, udaljeni su dvadesetak metara i svako ima svoje posetioce. Nema provokacija za sada i svako gleda svoja posla.
Pravo ime Ise Boljetinca (na albanskom Boljetini), je Isa Šalja. Rođen je 23. januara 1864. godine u Boljetinu, kod Zvečana, a poginuo 23. januara 1916. godine u Podgorici. Na osnovu istorijskih izvora, bio je borac za nezavisnost i vodeća ličnost albanskog gerilskog otpora protiv Turske, Srbije i Crne Gore. Godine 1878. pridružio se Prizrenskoj ligi sa samo 14 godina. Isa Boljetini je jedno vreme bio počasni gost na dvoru kralja Nikole na Cetinju, te je sa njim crnogorski kralj pravio planove o zajedničkom ustanku Malisora u severnoj Albaniji i Albanaca na Kosovu u proleće 1911. godine. Kada su oktobra 1912. srpska i crnogorska vojska napale otomansku državu, prodirući na Kosovo, Albanci su se protivili zauzimanju njihovih naselja i organizovali su dobrovoljačke jedinice koje su pružale jak otpor. Kod Podujeva se petnaest hiljada dobrovoljaca, pod komandom Ise Boljetinca suprotstavilo Trećoj srpskoj armiji koja je nastupala prema Prizrenu.
Decembra 1912. godine, Isa Boljetini je bio jedan od albanskih predstavnika sa Kosova koji nisu stigli na vreme na Skupštinu u Valoni, na kojoj je proglašena albanska nezavisnost, ali je ipak kasnije bio njen član i praktično sa svojim kačacima činio zametak oružanih snaga moderne albanske države. Tokom Balkanskih ratova i Prvog svetskog rata, Boljetinac je predvodio albanski gerilski pokret (kačaci) u borbi protiv vojski Kraljevine Srbije i Kraljevine Crne Gore, a zatim i vojski Austrougarske i Bugarske. U januaru 1916. godine su ga, zajedno sa sinovima, ubile crnogorske vlasti u Podgorici.
Godine 2004. Ibrahim Rugova mu je dodelio orden heroja Kosova.
Mesto u koje novinari i političari ne svraćaju
Novi asfaltni put se prekida na sredini Boljetina i nastavljamo starim asfaltom iz „Titovog“ perioda i stižemo u selo Žaža. Selo ima najpoznatijeg meštanina, boksera Dževdeta Pecija, nekadašnju legendu jugoslovenskog i evropskog boksa. Ustvari, većina meštana Žaže su rođaci i nose prezime Peci.
U selu dve trećine napuštenih kuća, desetak novih, napravljenih posle rata, u kojima takođe niko ne živi.
„Pre rata je bilo 80 kuća, a sada manje od 30. Odlaze ljudi zbog posla“, priča nam osamdesetdvogodišnji Hajrulah Peci, koji u Žaži živi sa dvojicom sinova i njihovim porodicama. Tu su i njegova dva brata sa porodicama.
„Imamo i novu školu, ali džabe. Dece je sve manje“, nastavlja Hajrulah, koji se bavi proizvodnjom meda.
„Ova godina je bila loša za pčele, uginule, a prošle godine smo dobro prošli. Znam da postoje organizacije koje dodeljuju pčele, ali to se zna za koga je. Moraš imati vezu da bi dobio, ali neka, ja sam našao kod jednog čoveka, pa ću da kupim“, objašnjava nam starina.
„Imamo i plodnu zemlju, ali ko će da radi? Nemamo mašine za obradu zemlje, a mladi otišli, kako sam vam i rekao“, završava priču Hajrulah Peci i raspituje se ko smo i odakle smo, jer u selo retko ko dođe da pita kako se živi. „Ni novinari, a još manje političari“, kaže.
Kada smo stigli u selo, pre Hajrulaha Pecija, sreli smo četiri žene sa decom kako šetaju. Želeli smo i sa njima da popričamo, ali smo dobili zanimljiv odgovor.
„Nema muževa kod kuće, dođite kada budu tu“, rekla nam je mlada žena, od oko tridesetak godina. Pomalo čudno ali u selu se još uvek drži do toga da žene ni o svojim problemima ili bilo čemu drugom, ne smeju da pričaju bez muževa.
Šetali smo dalje kroz selo, kada nam se na srpskom obratio Ferid Peci (46), ispred nove nezavršene kuće, sa prelepom okućnicom okrenutom ka jugu i osunčanom tokom čitavog dana.
„Idealno mesto za gajenje pčela, ali nemam čime da ih kupim. Konkurisao sam u Ministarstvu poljoprivrede u Prištini, delili pčele, ali nisam dobio. Nisam došao na red od onih koji su imali veze i vezice“, kao za sebe, kaže Ferid. U Feridovoj štali zatičemo deset krava i četvoro teladi. Kaže da od toga živi, prodaje telad, a mleko nema kome. Niko ne dolazi da otkupi mleko. Pitamo ga da li se obraćao opštini. Kaže da nije. Imaju Albanci predstavnika u Skupštini opštine Zvečan, ali nisu videli „air“, nastavlja svoju priču Ferid, koji u Žaži živi sa majkom, suprugom i četvoro dece.
Monahinje iz Sokolice jedina pomoć
Ništa Feridu ne bi bilo teško, neka ne dobije nikada ništa, snalazio se i do sada, ali ima najveći problem koji može da snađe, kako kaže, živog čoveka.
Jedna od Feridovih kćerki, koja ima osam godina, niti hoda, niti govori. Rodila se kao bliznakinja i dok druga sestra ide u školu i dobro uči, ova je ostala u krevetu.
„Dijagnoze nema, samo su doktori rekli da treba da ide na vežbe. Počeli smo da je vodimo na vežbe, ali pre godinu i po dana smo prestali. Nemamo čime, nemamo para, treba prevoz, a treba da se plate vežbe. Nemamo ni pelene da joj kupimo. A kada bih imala invalidska kolica, barem da je izvedem na sunce, da ne leži ceo dan u kući. Ali nemam, iz Ministartva zdravlja na Kosovu nam nisu pomogli. Obraćali smo se, ali ništa“, priča nam Feridova supruga, trideset sedmogodišnja Fakete. Pokušava da nam se osmehne, kako dolikuje kada dođu gosti, ali kao da je zaboravila da se smeje, pa se sve muči dok pokušava da nas isprati sa osmehom.
„Jedina pomoć koju dobijamo, jeste od monahinja manastira Sokolica“, nastavlja Ferid. Napišite to i kažite da svi čuju. Hvala im, hvala igumaniji Makariji, ona nam pomaže koliko može. Da li možete da nam pomognete da dobijemo uput za Beograd, ili Niš, tamo su dobri lekari?“, pita nas Ferid, a u očima mu tuga i nada. I mi se nadamo da će neko od čitalaca pomoći Feridovoj porodici.
Pokušavamo da promenimo temu, dok nas druge dve Feridove kćerke i sinčić radoznalo posmatraju. Ne razumeju šta govorimo, ali osećaju da smo prijatelji. Jedna od devojčica počinje da me grli, kao da me poznaje odavno, iako me prvi put vidi. Kao da bi i ona pitala da li možemo da pomognemo njenoj sestri. Nekada novinarstvo zna strašno da boli. Gutam knedle i krijem suze.
Izlazimo iz kuće, tužni. Sada već plačem, ne mogu da se suzdržim. Ne razmišljam da li su to srpske ili albanske suze. Moje su i podjednako peku.
Ferid i Fakete se pozdravljaju sa nama. Imaju još troje zdrave dece, Bogu hvala. Nada da će i bolesna kćerka da ozdravi uvek živi kod roditelja, a veruju i da im i mi možemo pomoći.
Mati Makarija
Igumanija manatira Sokolica, mati Makarija, u razgovoru za naš portal ranije, govorila je o životu i opstanku manastira i sestrinstva u albanskom okruženju. Međutim, nije želela da kaže da pomaže siromašnima, ma koje vere oni bili. To je njena hrišćanska dužnost, zaključujemo.
Kada je Makarija, kao igumanija sa sestrinstvom, godine 1991., došla da službuje u ovaj skromni, ali istorijski i kulturološki izuzetno vredan i važan manastir, objekat je bio u očajnom stanju. Ali, ipak, najpre je trebalo uspostaviti kontakt sa svojim komšijama. Sa još jednom monahinjom, Makarija je posetila svaku komšijsku kuću u Boljetinu, noseći ponude i poklone, uz reči:
“Mi smo vaše nove komšije i dolazimo da živimo u miru”.
I nije bilo problema sa komšijama, dodaje igumanija. Čak su u vreme najžešćih sukoba, Albanci iz susednih sela pomagali da se manastir štiti od napada onih kojima je tada smetalo sve što je srpsko.
Manastir Sokolica je podignut u prvoj polovini 14. veka, a pretpostavlja se daje njegov ktitor čelnik Musa, zet kneza Lazara. Statua Majke Božje sa malim Hristom u naručju, najveće je blago koje poseduje ovaj manastir.
Posle rata podelismo smo se
Na izlasku iz sela Žaže, srećemo putnički kombi, koji u selo dolazi tri puta nedeljno, a jedna meštanka nam reče da u seosku ambulantu lekar dolazi jednom nedeljno. Teško onome ko se razboli tog dana kada nema ni prevoza, ni lekara, zaključujemo.
Meštani albanskih sela u opštini Zvečan kažu da retko odlaze u svoje opštinsko mesto. Uglavnom za poslom i u kupovinu idu u Južnu Mitrovicu.
„Još se pamti rat“, kaže pedesetogodišnji meštanin, koga srećemo na izlazu iz sela, koji ne bi da se predstavi i nastavlja: „Nema straha, ali šta znam, tako je počelo posle rata. Svako na svoju stranu, Albanci ovamo, Srbi tamo. Nekada nije bilo tako, ali eto. Podelismo se“.
Iskreno rečeno, i mi smo se po malo bojali, dolazeći prvi put u planinska sela naseljena Albancima u opštini Zvečan. Strah je bio neosnovan, uverili smo se, ali iz sela odlazimo tužni zbog Feridove kćerke i naše nemoći da pomognemo na licu mesta, ponosni zbog dobrodušnosti i čovekoljublja monahinja manastira Sokolica, ali i zabrinuti za budućnost kosovskog sela i seljaka.
Albanci sa severa
Malo je poznato da Albanci žive u sve četiri opštine sa srpskom većinom na severu Kosova: Severna Mitrovica, Zvečan, Leposavić i Zubin Potok. Ne zna se tačan broj, jer je Kosovski statistički zavod objavio rezultate popisa 2011. godine bez četiri severne kosovske opštine.
Albanci u selima Žaža, Boljetin i Lipe (Keljemend) čine oko 4,2% ukupnog broja stanovnika opštine Zvečan, kojih po procenama opštinskih zvaničnika ima oko 17 000. Od 15 odborničkih mesta u lokalnoj skupštini, Albancima pripadaju dva, koja su popunili odbornicima iz Alijanse za budućnost Kosova i iz Demokratske partije Kosova. Pomoćnik gradonačelnika za zajednice u opštini Zvečan je takođe Albanac iz Boljetina, koji je odbio da razgovara sa našom ekipom, uz izgovor da je zauzet i da ne zna kada će imati vremena.
(Ova reportaža je deo projekta „Život na manjiski način“, koji je podržala Kosovska fondacija za otvoreno društvo iz Prištine. Stavovi, zaključci i preporuke, izrečeni u reportaži, ne izražavaju neophodno i stavove Kosovske fondacije za otvoreno društvo).
Anđelka Ćup